4. део

ОБИЧАЈИ:

БОЖИЋ

СЛАВА

ВАСКРС

ШКОЛСКА СЛАВА

ВАШИРИ

ЖЕНИДБА

МОБА

ОБИЧАЈИ

Божићни празници. Изјутра у очи Божића, који је 7. јануара у години, најрадоснијег очекиваног вјерског празника, на Бадњи дан, усијецају се божићни бадњаци, или како их још зову весељаци. Домаћин поведе кљусе у гору или ухвати волове у јарам, па заврзе саони и оде у шуму да усијече бадњак, а узгред ће и насјећи четину и довући за оваца. Изабере бјелоборову младицу, а у Тепцима храстов или буков чивац, или храст... па први осјечен ивер сачува и оставиће га у пријесјек у жито. Окреше гране на бадњаку, оставqајући киту - на врху неколико гранчица и прислони га уз кућу. Увече се осијеку три бадњака, па се један по један уносе у кућу или колибу гдје гори ватра, уз честитке: "Добро вече и сретно вам Бадње вече". То вече уносе два бадњака, а трећи уносе уочи Нове године. Бадњак посипају житом, налажу на ватру и полију ракијом. У кућу се уноси јечмена слама и простире по поду, а преко ње је врећа на којој ће се то вече вечерати. То је последњи дан божићног поста, па је за вечеру спремљен куван граг на уљу и кукурузница. Обичај је да се за Божић ухрани јалов брав или шиљеже, па и најсиромашнија домаћинства ће се за то постарати, кажу: "ако ништа друго, оно бар пијевца".

У свануће на дан Божића, комшије и рођаци честитају један другоме Божић, дозивањем и пуцањем из оружја. Кроз мрклу ноћ чују се позиви и честитке, а пуцњава учеста и одјекује брдима у тишини хладног свечарског јутра будећи уснула планинска села. Тада полазе и полазници, да би тог јутра изненадили и били први у домаћина. Полазници су мушкарци, обично млађи, и дуго година ће полазити исто домаћинство из породице - братства или комшилука. Они са собом понесу жито, па ће са њиме посипати по кући и чељадима уз честитања. "добро јутро и срећан вам Божић". Сједне поред бадњака, узме ватраљ или машице па разгрћући ватру да што више варница скочи те благосиља: "Колико скочило варница, толико у домаћина било мушке дјеце, блага, оваца..." и дарива бадњаке стављајући на њих новчић. Полазника домаћин ставља у сто, огрну га поњавом, дарују чарапама и уставе га на ручак.
Пред почетак ручка чељад са упаљеним свијећама у руци честитају једни другима Божић љубећи се (мирбожање) уз изговор: Мир Божији и Христос се роди, и одговарају - Ваистину се роди, размењујући свијеће, које потом погасе забадајући их пламеном у калици са житом. За вријеме ручка ломи се обредни колач - чесница и свак ће у свом комаду чеснице тражити сакривени новчић, који ће му те године бити срећан. Обредни колач је и короман (ђеврек), кога натичу волу на рог, па као што пјесник каже:

 "Нема дана без очњега вида,

Нити праве славе без Божића"

Вријеме од Божића до почетка ускршњег поста (5. март) је месојеђе, када нема поста. Крај месојеђа означавају бијеле покладе и почетак великог поста. На Богојављење се свети водица и чува цијеле године као лијек, у кућама се пије водица са машица и једу ражњићи сувог меса. Укућани запамте своју кашику из које су вечерали, па изјутра на њима траже рисеве, које су анђели оставили, и томе су се радовали. Треће недјеље испред Божића су Дјетињци и тада се важу дјеца, а мајке их откупљују, доносећи јабуке или неко друго воће, јаје, режњић меса. Следеће недјеље су материце, па Оци, и то је прилика дјеци да вежу родитеље тражећи откуп у воћу.

Васкрс. Велики хришћански празник Васкрс увијек пада у недјељу, најчешће месеца априла. Означен је црвеним словима у црквеном календару, празнује се три дана. Велики васкршњи пост, прије Васкрса. траје 48 дана. Изјутра на дан Васкрса обавља се причест у цркви или школи, послије чега се могла јести мрсна храна.
Хришћански пост води поријекло од Христа. Сам је постио и друге савјетовао. Циљ поста је очишћење тијела, јачање воље и уздизање душе изнад тијела. Пост има тјелесну и душевну страну: Уздржавање од мрсне хране и рђавих мисли, а вршење еванђелских врлина.
Васкрс се у породици дочекује са радошћу. Чељад се на тај дан поздрављају са: "Кристос воскресе", и одговором: "Ваистину воскресе". Кућа се чисти и спрема, јер долази велики празник. На Велики петак кувају се и воском шарају "васкрсова јаја". На дан Васкрса туцају се јајима и по договору: "Јаје здраво добије сломљено".

Слава. Под 16. новембром у црквеном календару стоји уписано: Обнављ. хр. св. Георгија - ЂУРЂИЦ. То је слава Поповића и преноси се са кољена на кољено у оквиру братства. Славу породице задржавају и у случају развијања породица на више братстава са различитим именима, па ће то каснијим генерацијама свједочити о њиховом крвном сродству. Иако слава обилује вјерским церемонијалом, тврди се да је ова врста обичаја аграрног карактера, славе је скоро сви Срби. Наши су славу наследили од Дубљевића и то је једино братство у Тепцима са овом славом.
Као и Ђурђевдан и Ђурђиц је спомен на светог великомученика Георгија. Овом свецу црква посвећује два празника: 6. маја на Ђурђевдан и 16. новембра на Ђурђиц.
Ђурђиц је непокретан и сваке године је 16. новембра и није обележен црвеним словима у црквеном календару. На Ђурђиц Српска православна црква слави успомену на пренос моштију светог Георгија из Никодимије у Палестину, одакле му је била мајка. По налогу цара Диоклецијана св. Георгије је посјечен 303. године, а цар Константин му је подигао храм у Лиди (Палестина) гдје и данас почвају мошти св. Георгија.
Св. Георгије се за Ђурђевдан приказује на белом коњу како убија аждају а на икони за Ђурђиц, како стоји са копљем и мачем у рукама и натписом - Ђурђиц. Један је од светитеља кога Срби највише славе као крсно име, а посвећен му је и велики број цркава на нашим просторима. Постоје подаци да највише српских породица славе св. Николу. док је св. Георгије на другом мјесту; следи св. Арханђел Михајло, Јован Крститељ, Митровдан...
Славећи Ђурђиц, Срби се тога дана сјећају и једног великана српске историје. На дан 14. новембра 1768. године рођен је Вожд Карађорђе. Па славе}и Ђурђиц, Срби, помињући св. Георгија, помињу и Вожда Кара Ђорђија.
У српским домовима је икона светог Георгија на источној страни зида у кући, а испред иконе на ланчићу виси кандило. У стаклену чашу која се налази у металној посуди сипа се маслинов или обични зејтин, у који се стави пловак са фитиљем. Слаба светлост са жишка кандила осветљава икону и симболизује присуство Божије и подсјећа на васкрсење Кристово.

Домаћинства, припремајући се за славу, купују намирнице, каву, шећер, ракију... и прихрањују јаловог брава за посјек, а кућу чисте, јер гости долазе. Знају се породице које се о славама посјећују, па ће из удаљенијих мјеста гост доћи без позива, а из села сви ће се гости обавезно позивати. Увече, уочи славе, пошаљу дијете и науче га како треба да каже и изговори позивницу. "Оправили су ме од куће, да дођете довече код нас, немојте да не дошете." Гости славу честитају "Срећан вам свети", а укућани радосни том сусрету, отпоздрављају са: "Све ви срећно и весело било", и позивају у кућу. Домаћин је на ногама, гологлав, служи ракију, а и наздравља. У кући гори крсна свијећа, а мирис тамјана, који се топи на шпорету или у кадионици, шири се по цијелој кући. На дан славе поп ће извршити прекаду у кући. На ручку се уз церемонијал ломи и славски колач умијешен од пшеничног брашна. Окрећући га у рукама благосиљају: "Колико у њему зрнаца, толико у нашег домаћина оваца, коликав га млин млијо, толики у домаћина сир бијо, колика га носила ријека, толико у нашега брата домаћина сира и млијека".

На трпези је пред гостима све што се за тај дан најбоље може спремити за дочек и част: у тањирима је накричани сир, скоруп и суво месо. Од печених јела, месо, паприкаш и пита. Уз јело тече и разговор, размењују мишљења о догађајима, брину за мал и новаку, а са особитом ће озбиљношћу саслушати казивање са плећа брава. Ни једној мистичној појави, предсказању нити враџбини, нијесу придавали толики значај и вјеру, као оним приликама, које су се са плећа брава, које је стрн опасло, могле сагледати. Са плећа су прорицали имање, судбину породице и појединаца, родне и гладне године. Скувано месо скину прстима са плећа, а коску потуре на совру. Узеће је неко од гостију или домаћих, ко зна да "гледа" у плећа. Почињу од чашице  - куће, па што је чашица пунија и кућа је пунија новаке, и обрнуто - дубока чашица је празна кућа а за љетину те године је лош предзнак. Рупица у чашици је смрт - рака и тада на стубу плећа уочавају зарез-носила, па ако је тај зарез ван домашаја глежња палца, носила су изван куће. Да ли ће снаја у кућу или ће дјевојка из куће цијене по ширини бразда на рубу и при дну чашице, па то повезују са белегом средином плећа испод чашице - колијевка, белег до крста је мушки а до стуба женски знак. Уздигнута кост дуж плећа је крст; његово задебљање код чашице је ћеса пара, а при дну дуг. "Има неђе замотуљак пара". Бистро поље крста је слаб тор, а мутно је мал. Површина крста је гувно и што је шире година је роднија. По дну крста су пчеле, а дном плећа су говеда. Дно плећа је јарам, дебље плеће је јак јарам, тање слаб, и уштинут средином - сломљен. Простор од јарма до чашице је велико поље и на том дијелу плећа су затамњења - војска, до крста наша, а до стуба туђа.
Гости из села и они који су били на конаку послије подне се разилазе.

Школска слава. Школа је славила Св. Саву и за тај дан је приређивала школски програм. Ђаци су пјевали светосавску химну (Ускликнимо с љубављу, светитељу Сави... ), изводе скечеве и рецетују декламације (Св. Сава, Растко, Три хајдука и др.) Завршетком преподневног програма дјеца се трчећи враћају кућама, грабећи се ко ће прије кући стићи, а одрасли остају на прослави и весеље потраје до касно у ноћ. Сваке године у селу се бира домаћин свечаности - школске славе, који се стара да се учитељ у свему помогне у припреми за тај дан, а сам ће донијети најобилнији прилог у јелу и пићу.
Славећи 27. јануара Савиндан, српске школе се сјећају свог првог просветитеља, учитеља, писца и добротвора. "Кад се пише живот Св. Саве, пише се у ствари почетак наше просвјете у средњем вијеку. Његова личност и његов рад био је вјековима извор српске културе. За вријеме Немањића средњевјековна Србија и по просвећености својој може да се пореди са другим срећнијим државама европским. А први просветитељ међу њима је Свети Сава". Св. Сава је ширио духовну и материјалну културу, учио народ давајући практичне савјете у свим сељачким пословима. Учио је људе животу и моралу, па га је народ, видећи у његовој проповеди корист, слушао. Отац је српске књижевности са књигом "Житије Св. Симеона".
Празновање Св. Саве датира од почетка 18. вијека, а Милош Обреновић, увиђајући корист и значај његова учења за народ, је 1823. године донио наредбу да се дан Св. Саве слави као школска слава.

 

Санда и Новица Милованов у црногорском одијелу (1935. године) у Кочадолу

Вашири. Приређивани су уз светковине, јер су то били црквени празници, и то: на Видовдан 28. јуна, вашир је одржаван у Његовуђи; за тај дан се, поред осталог, 
приређују и коњске трке. О Петровудне 12. јула вашир је код цркве у Врелима, а о Илинудне и Преображењу 2. и 19. августа у Жабљаку, на Јовањдан и о Малој госпојини вашир је код цркве у Тепцима. Омладина дође на вашир и из удаљенијих села, пјешачећи и по неколико часова, а понеко и на конак код рођака дође, јер то је прилика да се омладина упознаје и неријетко су се враћали са вашира са гласом о вјеридби дјевојака. Никакве трговине, по узору на вашаре нема, сем оскудне понуде воћа. Омладина је у игри и забави, снажнији мушкарци се надмећу у снази и вјештини, бацањем камена с рамена, скоку у даљ, прескоку и другим играма, а најмасовније је посјећена игра "коло" које се игра и пјева. Послије рата неки се вашири гасе или им је посјета симболична. Промјена у друштвеним и економским односима и условима живота захвата и ову област обичаја а празници када се народ окупља су из новије историје и периода ослободилачких ратова.

Женидба. Брак се склапа ради порода и потомства, па му је то главна сврха, зато је значајно било да је пријатељска породица виђенија и имућнија, да што боље ожене или удају дијете. Женидбом се добија и одређена одмјена у пословима и помоћ у раду, што за сељачка домаћинства није без значаја. "Кућа не стоји на земљи, него на жени" је мисао која јасно изражава улогу и значај жениног рада у домћинству. Из основне функције брака произа{ли су и бројни обичаји за вријеме женидбе који су у знаку плодности: млада се, кад је кући доведу посипа житом "да има дјечице, колико и зрна пшенице", пред кућом, док је још на коњу, додају јој сито које ће са коња преко куће пребацити, у наручје јој пружају дијете - накоњче, што све изражава жељу за плодношћу.
Време женидбе и удаје је уобичајено, око двадесет година и није постојала строга граница. Више се водило рачуна да момци и дјевојке по старини ступају у брак, да се, како кажу, не "прескачу", јер то би изазвало сумњу и подозрење да старија дјевојка није под каквом маном. Радије су прво удавали него женили "да се два зла у дом не састају".
До удаје, дјевојке скупљају дјевојачко рухо. То су предмети одјеће и обуће које је током "дјевовања" сама сопственим радом стварала (плела и везла). Ту су украсни ручници, везени јаглуци, везови, о{вице, ~арапе, бје~ве, зокне, гете, рукавице... Тај лични рад, кога ће она удајом понијети са собом, ју је афирмисао као радну и марљиву, што јој је стварало одређени престиж и углед. Особито је цијењено лично поштење дјевојке и ту она не смије да "посрне". Поштовање уопште, а посебно дјевојке је "етика патријархалне културе", па се дјевојке не окружују увредљивим причама. "Купећи" своје дјевојачко рухо, још од кад су се задевојчиле, очекивале су младожењу и удавале се без могућности да бирају. О удаји и женидби, све до последњег рата одлучују родитељи, а отпор том туторству дјевојке су понекад налазиле у самовољном одласку момку без знања родитеља.
Вјенчању и женидби претходи вјеридба дјевојке, коју младожења са оцем или рођаком увече обави у кући будућих пријатеља.Често је то прилика да се момак и дјевојка први пут виде, јер су се родитељљи већ раније договорили да склопе пријатељство, а те вечери момак даје паре и бурму као поуздане знаке да је дјевојка испрошена. Утврђују се и детаљи свадбе: вријеме, број сватова...
Сватови се купе на дан вјенчања или дан раније, ако сватови, због даљине пута, морају коначити. Окићени су коњи и сватови (кићени сватови) и са сватовским титулама. Стари сват је из родбине и код њега се пред полазак по ђевојку сватови скупе, а зет је барјактар са државном заставом на чијем копљу је јабука. У сватовима су: ђевер - брат или рођак младожење, јенђибула - пратиља, првјенац, војвода и муштулукџије. Шаљива улога чаја увесељава село и сватове, ушуња се у кокошарник и отуда извуче бар једну кокош, а домаћица ће му нудити јаглук или чарапе за откуп кокошке. Муштулукџије су сватови који на коњима у галопу и пуцњима најављују долазак сватова по ђевојку, где их окупљени свадбари дочекују са здравицама, пуцњима из пушака, пјесмом и весељем. Ако сватови, због даљине пута, морају да коначе, весеље потраје до касно у ноћ, а њих ће на конак преузети рођаци и комшије. Сватови ће у кућама бити даривани (кошуља или чарапе), а они ће уздарје најчешће вратити у новцу. Пред полазак сватова кући младожење, дјевојку изводе браћа, а прихватају је дјевери и јенђибула. Кад сватови одлазе и одводе младу, дјевојке јој пјевају:

"Дивно ли је пољем погледати
жуту дуњу међу цвјетовима
Нашу сеју међу ђеверима".

Уз пут ће сватови, сусрећући путнике и чобане, чашћавати их здравицама из буклија. Вјенчање се обавља у цркви, а кум је најчешће лице које је крстило младожењу. Свадбено весеље се настава код куће младожење. Убрзо послије свадбе пријатељи размењују посјете. Прво ће родитељи доћи у поди (походи) одиви, а затим ће она са свекром доћи у род у првиче.

Моба. Сељаци пружају помоћ инокосном домаћинству обављајући му одређене послове заједничким добровољним радом - мобом. То је традиција у крају па ће домаћин најавити дан (у недјељу или неки други празник), када купи мобу - позива мобенике. Понеко од родбине и комшија и без позива дође да помогне да се сради. Мобе се обично купе за кошевину ливада, орање, послове око изградње кућа, довлачења јапије и дрва, за рад на чешљању и гребенању вуне у зимским ноћима, а у Тепцима и за жетву и комишање кукуруза. Често се на мобама развија такмичарски дух, наджњевање, прекашање и др. који у суштини има за циљ да се оспори дотадашњи примат - признање истакнутом раднику. Обично се на косидби, једном од најбољих косаца понуди да на моби буде косбаша. Сви остали косци закашају се иза косбаше. Косац иза косбаше покушаће у току дана да га прекоси - измакне му у кошењу. Одупирући се том покушају, све снажнијим и бржим замасима косе, добар косбаша ће их "вући" и исцрпљивати, а они због ара више неће моћи одустати, док слабији почну изостајати, па им тада обично у шали говоре - жвакаћете ви довече и варенику. Свакако да при томе опада квалитет радова, па је отуда за лоше покошену ливаду, остала узречица: "Као да је моба косила".
Познато је и међусобно испомагање домаћинстава супашом стоке и сватањем волова. Супашом се помијеша стока два или више домаћинстава, за којом је један чобан, испаша је заједничка, а мужа засебна. Сиромашнија домаћинства, која имају само једног вола, договоре се па их упарују -сватају- и наизменично их користе у пољским радовима: вучи, орању и др.

Сахрана. Тепчани сахрањују своје на сеоском гробљу код цркве, а Подгорани на гробљу Лисичини и на Крсцу. Свог умрлог члана домаћинства породица и рођаци ће сахранити по обичајима за такве прилике у селу, одајући му пошту и почаст. У случајевима када се до посмртних остатака не може доћи (погибије у рату, утопљеник), па се погребни церемонијал не може обавити, породица чини жалбу. Даје се у надјељу, када љалбеници појединачно или у групама долазе, изјављују саучешће, изливајући бол лелеком испред ожалбене куће. Сви ће они бити задржани ради давања софре.
Мрца (мртваца) по обичају окупају, обуку свечано или ново одијело и положе на одар у кући. Заклопе му очи, доњу вилицу подвежу бијелом крпом са чвором на темену, руке прекрсте на грудима и вежу и упале свијећу; отворе прозоре да душа изађе и оде на небо, а сахрана ће се обавити сутрадан. Покојник се не напушта ни преко дана ни преко ноћи. Рођаци и комшије су ти који чувају. Умрли се прекрије бијелим платном.
На вијест о смрти дођу сусједи ради помоћи око сахране, јер треба направити сандук, ископати гроб, припремити совру, постављајући столове у кућу или импровизоване столове испред куће, који се растурају одмах по повратку са гробља.
Најјаче изливе бола за покојником изражавају тужиље, нарочито за погинулима и за млађим и то су најснажнији мотиви. У импровизованој тужбалици, често и знатне књижевне вриједности, оне тада високо емотивно, песнички оживе успомене на покојника. Често су присутни и спољни изливи бола за умрлима, као чупање своје косе, ударање у груди, гребање лица и др.
Из куће се умрли износи у ковчегу ногама напријед, пазећи по обичају да се не дотакне праг куће, постави се на носила испод којих ће се мијењати у ношењу. Цијелим путем мртвац је окренут ногама напријед, а пред уласком у гробље носила се потурају, окрећу и уносе у гробље. Полажући покојника у гроб присутни баце по груду земље на ковчег и радници направе хумку. На гробље се излази и сјутрадан, а затим се покојнику чине помени: четдесетница и годишњица.
На гробљу се жалбеници послуже ракијом при изласку са гробља. У Подгори су гробља удаљена стотинак метара од кућа, на узвишици су и на оцједитом земљишту. Чланови породица сахрањују се и у гробове својих предака. Гробови су један поред другог и образују породишну парцелу. У гробље се нијесу сахрањивала дјеца која умру пре крштења. Зато су имали обичај да дјецу која су болесна ставе у "мали крст". То је у одстуству свештеника, од стране у селу виђенијег или писменог сељака, обављање крштења дјетета, које ће се касније поновити у цркви. Обред крштења се често није могао обавити одмах по рођењу, па некада прође и по неколико година док га крсте.
Гробови са хумком су оивичени облутком, а изнад главе је већи камен са уклесаним крстом и иницијалима. До годишњег помена гроб се побуса, и постави дрвени - лучев сантрач и крст. Сада је на гробљима све више бетонираних породичних гробница, са металним оградама и мермерним споменицима, са уклесаним ликовима и именима. Гробља су ограђена плотовима или љесама, заштићена од ујављивања стоке.