2. део

ПОДГОРА

Тепачка села поређана су на северној страни језерске површи, испод брда дуж ивице кањона Таре. Језера су висораван површине 140 км2 и надморске висисне од 1300 до 1700 метара, оивичена планинама:
Штуоцем, Дурмитором, Ивицом, Сињајевином и ријеком Таром и насељена са петнаестак села. Овај дио Дробњака добио је име по многим језерима (глечерског типа) и има их 18 а најпознатија су: Црно језеро, Змиње, Врачије и Шкрчка језера. На планинској висоравни снијега има од октобра до маја, а преко зиме напада и до два метра. То је од давнина сточарски крај у коме се, насељавањем интензивно развијао пастирски живот.

У Језерима у средњем вијеку је живјело старо илирско племе Кричи, били су сточари. Преко љета су били у Језерима, а зими у долинама Таре и Лима. Дробњаци, у настојању да прошире овај удут и на Језера, ради посједа пространих пашњака за стоку, бију се са Кричима, протерују их преко Таре, а неке и асимилују. Иза Крича остадоше као свједоци њиховог боравка, топоними: Кричко поље и мрамор Кричког војводе у Пољани по врх Буковичке горе, где им војводу убише. Простране језерске пашњаке Дробњаци користе преко љета, правећи торине и катуне са колибама, а касније ће остајати и преко цијеле године, оснивајући села. У Језерима имају пашу за стоку, сијено и родна жита по гнојевима, а живот је омогућавала и близина горе и воде. Убрзо се насељавају средином XIX вијека, када се формирају села, али ће 1877. год. за вријеме једног од бројних ратова, за протеривање Турака, бити и спаљена. Светозар Томић је о томе писао да "нигде није остало куће, колибе, савардака, стаје, сијена да није са земљом сравњено". 
Села су разбијеног типа у којима су куће растурене и удаљене једна од друге. Оранице и отријебљене заливађене питомине су око кућа па ће се на њима услед поделе намножене заједнице на више домаћинстава, насеља груписати по братствима.

У Тепцима су породице бројно нарастале. Стварајући пренасељеност, настајао је проблем прехране породица. За опстанак и издржавање домаћинстава једина је могућност била насељавање на просторе тепачких катуна, или се некуд селити. Породице које ће се стално настанити на "брду", земљу у Тепцима неће отуђивати већ су на њој и даље радиле, добијајући кукуруз, пасуљ и друге артикле који у Језерима не успијевају. Планинска клима је на брду оштрија, па су услови за живот тежи и оскуднији.

Подгора је сјеверно од Дурмитора (2523) и Жабљака (1450), удаљена 5 км, на неравном и кршевитом терену, опкољена четинарском шумом. На просечној је надморској висини 1400 м са косама и главицама висине до 200 м. Са јужне стране села је Вукодо, а са запада су падине Штуоца (2196) са којих се, преко Надгоре спушта густа четинарска шума Јаворовача. Од ивице ове шуме село се простире према истоку низ бла`у падину дужином 4,5 км, па је висинска разлика кућа око 200 метара. Положај села према Јаворовачи је највероватније у основи поријекла његовог имена. Северна страна села је затворена кањоном Таре и смрчевом шумом, Тморима са Тморском главицом висине 1425 м, која је на самој ивици кањона, а сјеверно од засеока Кочадо је Јелав, 1466 м. Источна страна насеља је отворена према Тепачком пољу и Нинковићима. 

Облици рељефа су разноврсни: Мајчина главица (1517 м), Руњева главица, Обла главица (1343 м), Мрчај; удолине: Сурдуп, Криводо; заравни, косе, стране и посвуда са облутком. Косе и главице су блажих страна што је омогућило њихову обраду, орање и косидбу. У пољу у сјенокосу су Мобе са најнижом висином у селу 1328 м. На овом дијелу тока ријека Тара има дубину кањона код Тмора 873 м, а испод Јелава дубина је 902 м. Хоризонтално растојање Таре и ових кота је 1200 м, што стримину кањона чини великом, а на мјестима код Љутих коса, Драшке усови, Бадњине, литице су скоро вертикалне. Простран и тешко приступачан кањон у који се на потезу од 5 километара може ући само на неколико мјеста, служи за испашу оваца и коза, а за вријеме ратова у њему су збјегови у пећинама: Бетега, Бијела стијена, Тројана, Жуте пећине, Бојана, Ободина, Савина, Барутиница, Јаворова, код Драшке усови, Ивања пећина из које тече вода и др.

Клима је оштра планинска, зима је дуга и сњеговита, а земља танка, уз то и каменита. Снијег почиње да "наоди" у новембру и пада до средине априла. Затрпа путеве и заравни, подзиде и плотове. Кретање је отежано, па се људи служе крпљама да мање грежу. Између кућа и до поила морају се пробијати пртине, и ако ће већ сјутра дан бити преметене. У дубоким пртинама говеда се и не виде, само по који рог што промакне кроз бјелину снежног содома, који ће расплећати људи кидајући га.
Највише снијега пада средином фебруара, и задржи се око пет мјесеци. На свакодневно падање снијега у народу се чује пословица: Трипо трипа, а Сипо присипа, Сретеније виче доста ми је (то су празници из календара). 

У прољеће када почиње отапање снијега указују се копнине у присојним пристранцима. Ноћи су још увијек хладне, отопљен снијег током дана, преко ноћи се смрзне и прави површицу, преко које и крупна стока може ићи. Дневно сунце га брзо не отапа, па призивају јужни вјетар: "Дуни јуже по божићу пете (недјеље), девете те ни молити нећу".
Вјетрови су хладни и јаки, пушу скоро свакодневно. Локални вјетрови су УСТОКА са истока, а сјеверни КРИВАЦ доноси ведрину, зими тада стежу мразеви, (Миш и мачка ће ноћас заједно) а стрехе пуцају; ТУГИЈАН свира у ћертовима. Ови вјетрови не дувају дуго и немају ударе. Лаки вечерњи повјетарац је НОЋНИК, кога изазивају струјања хладних ваздушних маса са планина. У прољеће јужни вјетар је РАЗВИГОРАЦ, а са запада дува ТЕПАЦ; Зими за вријеме снежних вејавица пуше тугијан, а кад пада лапавица пуше ЋОРО. Село је добрим дијелом изложено јаком удару југа, који навлачи облаке и падавине.

БИЉНИ И ЖИВОТИЊСКИ СВИЈЕТ

Биљно географску карактеристику села дају четинарске шуме у којима расту: јела, смрча, бијели и црни бор. Испод ивица шума гдје земљиште није зиратно, зарасло је у клеку, кроз коју проничу младице борова. Лишћара нема, сем по неко усамљено дрво јасике, дивље крушке или јавора. Ливаде - сјенокоси и пашњаци су најпространије земљиђте, па се и сијена може доста укосити, што је услов за гајење бројних стада оваца. Укошено сијено довлачили су из Главица, Пода, Криводола, Суводола, Јернића дола, Моба, Барица, Крстача, Главица, Вучког мрамора, Дивљаке... На овим сјенокосима среће се пољско цвијеће: ремик, висибаба, докољена, петровац, каћун, маслачак, звонац, боквица, рањеник, мајчина душица, љубичица, кантарион, дивљи каранфил...

У Подгори успијевају планинска жита: јечам, раж, овац, а од поврћа кумпијер и купус, бијели и црни лук.

У околним шумама и у бријегу има разноврсне дивљачи, а у поратном времену је организована и ловна привреда. Најбројније су дивокозе и прави су украс шума. Витороге, грациозне и хитре, живе у слободи неприступачних литица кањона и у планинама, гдје их ријетко ко може узнемирити. Вукови, у чопорима или појединачно, појављују се током цијеле године, али се у нашим шумама не легу. Велике су штеточине и права опасност за сву стоку. Ускачу у торове или на пасиштима нападају и кољу овце, причињавајући сељацима велике штете. Ако их не примете и не поплаше, вукови ће у току ноћи у тору поклати све овце. Уништавају их хајкама, замкама у гвожђа и отровним мекама.

Лисица је штеточина која напада кокоши, а лове је зими запињањем гвожђа и керовима. 

Зец се крије по шумарцима и клекама, лове га керовима и гвожђима које зими запињу у котаре. 

У шуми су вјеверице и куне, златке и бјелке, а ласица је животиња која се виђа по позидама. Према њој гаје неку врсту страхопоштовања. За њу су везане многе приче, као она, како је због узнемиравања косцу млијеко из бронзина просула. Нико је не убија, не тјера и не узнемирава, плашећи се њене освете.

Кртине и ронци су у близини кумпијеришта и праве знатне штете, одвлачећи кумпијер у своја склоништа, рове ливаде и праве сметње косцима. 
Пољских мишева има око сијена, а јеж је ријетка животиња.
Змија шарки и гуштерова има у шумама и камењарима. 
Ријетки становници шума су међед, јазавац и дивље крме.

Од разноврсног птичјег свијета да поменемо најбројније: сури орлови и мишари су у планинама, неуморна пјевачица је пољска шева, а бројне грабљивице су јастријеб, јејина, кобац. Има јаребица, креја, кукавица, жуна, дјетлића, сјеница, патки и голубова. Најбројније су штеточине: сврака, гавран, чавка, врана и врабац.

ИЗВОРИ И ПОЈИЛА

Мјесто добија знатне количине падавина током године, али кречњачко земљиште пропушта воду па је село безводно. Оскудицу у води за пиће најбоље и најсликовитије је описао пјесник Тадија Поповић у збирци пјесама -Излазак сунца-. 

Воду за пиће претежно користе из бунара. Два су бунара на Барама, а два у Тепачком пољу из којих се водом снабдијевају домаћинства Тепачког поља, Нинковића и једног дијела Подгоре. У средини села је Марића бунар а у Вукодолу је Вилића бунар. Бунари се копају на дубини око 6 метара. Изнутра су обложени у четврт дрвеним сантрачима, или су на округалац зидани сувозидином. 

У околним шумама су извори: Каблови испод Јаворовачког виса, Гусарица на ивици Тепачке шуме, дубље у шуми су Корита, а у Тморима је Радуловица, па извори Пандурица, Точкови и Локвице. Доњи дио села: Омар, Кочадо, Дебели бријег, су безводни, без бунара и извора. За вријеме сушних љета, а она су скоро редовна, бунари пресуше па се вода догонила у бременицама и жбановима на коњима, а и о себе носила са извора у Врелима удаљеног 6 км. 
За ублажавање несташице воде "ватају" кишницу у корита постављена испод стреја кровова кућа и колиба. 
Зими воду добијају топљењем снијега, а преко љета и из снијежница. У пристранку на осојној страни, озидају у круг омању вртачу, десетак метара у пречнику - Сијежмицу, у коју с прољећа натрпају југов снијег збијајући га чепањем и оставе да преко ноћи смрзне. Покрију га дебљим слојем сламе, притрпају са четином и дотицаће га скоро цијело љето. Праве их у гори, јер су већи хладови, па се снијег дуже задржи. Преко љета стока се поила на Барама. То је стајаћа, али и нездрава вода. Бара је са двије стране затворена бентом-насипом, стварајући већу акумулацију. У Бару се за вријеме киша и топљења снијега, спирају површинске воде. Зими Бара заледи, па сељаци сејкирама пробијају лед правећи љевкасту чауру из које стока пије.

Сви путеви у селу су локалног значаја, служе за вучу и прогон стоке. Између кућа и зиратног земљишта су ограђени подзидама и врљикама - ради заштите усјева. Најважнији пут од основне школе спаја село са суседним селима и Жабљаком, а од основне школе се грана у неколико праваца спајајући засеоке, омогућавајући приступ и довоз сијена из поља, односно довоз из шуме јапије и дрва за огрев. Путеви су веома лоше грађени, ширине на мјестима колико волови у јарму могу проћи, а никакви радови на јачању подлоге нијесу рађени, па обилују каменом, облутком и станцима, а за вријеме киша локвама. У новије вријеме је шумско предузеће ради извоза јапије, проширило путеве, насуло и поваљало, не прелазе преко кљештина и немају мостова, а подлога је каменита па се лако одржавају. Северним падинама Тмора и Јелава кривудају уске и стрме стазе куда се пројављују овце ради испаше по шумама и бријегу.

У селу, осим Поповића, живе још и породице: Бадњари, Божовићи, Дајовићи, Каљевићи, Марићи, Обрадовићи, Петковићи, Стевовићи и Ћетковићи. Куће су грађене од дрвета - брвнаре, растурене, подизане ивицом шума, па се насеље скоро и не види. Зидане камене куће у селу су кула Вула Бадњара и Маринка Божовића. Средином села су оранице и заливађена бусика.

Село је растурено образујући мање засеоке. У врху села на западној страни је Мајчина главица и Гусарица, нешто ниже је Лисичина, па Мрчај и Дебели бријег, Бусика и Омар. Кочадо је у дну села (како ће Нинковићима). Око села је Тепачка шума: Тмора, Јаворовача, Вукодо и Јелав. Топоними у селу најбоље одсликавају природни изглед мјеста, његову функцију и власништво. Ради илустрације наводимо неколико тих назива: Тмора, Омар, Јелав, Ођа, Ждријело, Равна бара, Бално брдо, Жута пећина, Дебели бријег, Велики крш, Мало ждријело, Лазин камен, Сурдуп, Гувно, Баре, Грудице, Барице, Главице, Крстаче, Подкоњ, Мрчај, Сјенокос, Брус, Тавани, Долови, Кућиште, Стајиште, Гариште, Крстац, Језерац, Шанац, Пријечац, Бара, Возник, Бадњина, Паљевина, Превија, Водојаж, Меж, Ражано поље, Лисичина, Озимица, Гусарица, Мајчина главица, Обла главица, Руњева главица, Моба, Клачина, Тмора, Јаворовача, Дивљака, Јернићадо, Суводо, Криводо, Кочадо, Вукодо, Часнидо.

У средини села на заравни, у четинарској шуми, сазидана је 1930. године зграда основне школе, а прије ње настава је обављана у амбару Милутина Каљевића. Одмах послије Другог свјетског рата у дворишту школе подигнут је и задружни дом, гдје се организују састанци мјесне заједнице и окупља омладина на сијела и игранке. Село нема других историјских споменика сем шанчева које су мјештани на Јовину врху, Подима и на Мрчају подизали у вријеме отпора Турцима.

 У оквиру културно-просвјетног друштва "Слога" из Подгоре ради библиотека, која је на иницијативу мјештана и са њиховим скромним прилозима основана 1935. године. Двадесет година послије оснивања (1955) обележен је јубилеј библиотеке. Књиге су набављане од чланарине и поклона. При попису 1950. године било је 550 књига. Само пет година касније пописан је знатно мањи број књига. Библиотека је у просторијама задружног дома у селу.

СТАНИШТА И КУЋЕ

Стара станишта у Тепцима у којима се живјело су скоро потпуно непозната, јер нема никаквих писаних података сем описа Св. Томића о животу старих Језераца. Исчезнули су и материјални трагови те културне прошлости на основу којих би се могла извршити реконструкција. На тип и врсту станишта, на стил грађења и њен домет утичу многобројни фактори. Имајући у виду вријеме и услове у којима су живјели, највероватније је био пресудан утицај традиције и материјалних услова, са присутним утицајем градитељског умијећа, но како су градитељи били самоуци, вјероватно је тај утицај незнатан. Стари Тепчани кажу да се још у вријеме Турака могло наићи на старе савардаке, грађене од букових облица пободених у земљу у круг, а у врху везаних у киту. Уплету се прућем и покрију ражаном сламом или у недостатку ове, лишћем, па се све добро притисне љемезовима, а около одјази и подзида. Прозор није остављан па је оскудна свјетлост допирала кроз улаз, који се затварао вратницама. Савардак није потавањен, а земља се утаба. Спавало се на слами која се изјутра сгрне у један крај, па се увече поново простре. Ватра за кување и гријање ложила се на средини савардака. Осветљавало се лучем. Но, ни станишта нијесу без утицаја еволуције, културе и напретка, али се не зна тачно када су ти савардаци дефинитивно исчезнули.

 

Кућа. Приземне куће су грађене у странчици, на ћелици, без избе, а просторија у којој се боравило дјелимично је закопана. Трагова тих кућа и сада има у виду старих зидина у Тепцима, а једна таква приземљуша грађена у прошлом вијеку, за коју кажу да је најстарија кућа у Језерима, је у Кочадолу и припадала је Бадњарима, а касније је заједно са земљом на којој је подигнута, продата Поповићима. Са неколико тесаних брвана подигнутих на подзиду, стрмог крова и ниских стреја, малим отвором за само један прозор, и ниским отвором за врата са супротне стране од прозора, дјелује једноставно и сиромашки.

Основа куће је правоугаона и на дужој страни су врата. Брвна су засјечена у пријеклоп у крстасти ћерт, споља не покована, а изнутра немалтерисана; између којих је уметнута машина, ради утопљавања, а дрвени можданици "спучали" су брвна да не "стрекну". Рогови са двоја панти и чешће постављеним жиокама, су укопани на вјенчаницама, а у врху повезани шљеменом. Стрми кров од шавнице и подлачка држи се дрвеним клинима за жиоке, гдје се претходно шаветњком проврти рупа за дрвени клип, "обаран" је да би кап боље отицала, а снијег се мање задржавао. Пета рога је напуштена, па чини стреју ниском, која је одбијала кап, и служила за оставу.

Ватра се ложила на огњишту, гдје је плоча за печење љеба под сачом, и зиданим сантрачом. Дим се дизао у поткровље, јер шувита ни тавана изнад "куће" нема. Прозори су усијецани између два брвна, па су остајали ниски, иначе би се пресијецањем брвана слабила зграда, а на њима је разапета јагњећа кожа. Лежало се на штурама, - простирке од ражене сламе, а осветљавана лучем и лукијернама. Изнутра нијесу кречене. Преко зиме брвна много зачаде па их у прољеће оперу и истрљају пржином док не пожуте. Изјутра се кућа побрише јеловим метлама. Одвајање и тавањење собе од "куће" преградом долази еволуцијом станишта. Таван је од тесаница и низак, а соба се греје са земљаном пећи која је ложена из "куће".

Штице израђују рашегавањем лучевих, бјелоборових или смрчевих шуљева, већ према томе за коју је сврху штица намијењена. Шуљ се учетврт отеше, па се са двије супротне стране окончи на жељену дебљину штице. То раде "концем" - упреденом пређом потопљеном у угљенисану воду. Шуљ се влачегом и клинима причврсти на терђај и виском, а касније ливером, доведе у жељени положај. Шегају тројица, два под шуљем и један на шуљу. Посао је тежак - напоран па се шега често оштри и гасом подмазује, а расјећени дио даске клинима размиче. У току дана рашегају по неколико шуљева и радије ће шегати на шуљу и ако је напорније и захтијева већу умјешност, кажу -шега на шуљу-, док ону двојицу под шуљем стално засипа и труни шеготина и теже прате траг конца.

Засеоком као Кочадо рачуна се група до 25 кућа. Тип села - разбијено село, које је претежно планинског карактера, раштрканих засебних кућа и груписаних по братствима.
У Подгори се куће групишу у оквиру породица или ужег братства. На Дебелом бријегу су Благовићи, на Мрчају су потомци Лазареви и Павлови, на Лисичини Лука Ђокин, а у Кочадолу је Милован Гаврилов. Куће су подигнуте на имањима, произвољно окренуте према експонирању терена, подаље од комуналних појила и прогона и заклоњене од југа. Брвнара је у вријеме насељавања села већ развијена у три нивоа, па је нешто касније саграђена Новичина кућа у Кочадолу - брвнара са избом, и два боја. 

Изба је закопана у пристранку и озидана каменом клесаним само са лица. Спољна страна избе је затворена двообразним зидом без прозора.
Изба није испод цијеле куће, него само испод собе, па се избијањем зида из земље кућа напуштала на ћелицу. Камен за зидање није вађен из каменолома него је најчешће облутак, кога у близини на њивама има на претек, па је на странама на којима лежи затесан, ради стабилнијег лежања. У селу је увијек неко палио клачину па су мијешањњем воде, клака и пржине добијали малтер. Преко подзидане двије руке камена на ћелици постављена је подумјента по цијелој дужини и ширини куће без престављања.
Насипајући брвна наизменично по дужој па ужој страни и спушајући их у крстастим ћертовима, остављана је шупљина за улазна врата и прозоре на "кући" и соби са стране улазних врста. У довратнике врата пресјечена брвна су ужлијебљена на "штенац". Наспрам главног улаза су мања врата, ријетко употребљавана, а касније зазидана, служила су за излаз у случају какве опасности. Задње брвно на висини тавана је вјенчаница у коју се усијецају греде и рогови, на врху са шљеменом. Штица за кров је лучева шавница и бјелоборов подлачак. Шавница је закљишена, калемљена и окрајчена, а подлачак, проструган са два жлијеба по дужини за кап, је нешто ужи од шавнице. Заклишеним дијелом шавница се ужљебљује у жлијеб шљемена.

Кровови су на двије, три или четири воде, зависно од тога да ли је кров на листре, ластавице или полуластавице, и са комином или баxом за дим на дужој страни при врху крова. Кућа је по цијелој дужини потавањена, и без портика, па се из "куће" (просторија на ћелици) у собу улазило директно. Тавани су од шегане штице, простругане за уметање шипила, која су утопљавала просторију. Други бој чиниле су двије собе мањих димензија од доњих, због косине крова и тзв. пореза. На горњи бој водиле су скале кроз проскок на тавану. Прозори на кући су застакљени, а на првом боју су затварани канатама. Собе су окартане са картом набаченом на косо приковану штрику, а брвна су споља штицом покована.
Кућа на слици је измењена у односу на опис, отварањем два прозора на изби и спољним кречењем.
Највећи дио покућства, инвентара и намирница чува се у кући. У изби је зимница: ту су пријесјеци за жито, ковчези за брашно, наћве, ограђен простор за кумпијер, бадањ за купус, каце и мијешине са мрсом, затим, ступа за жито, черен, крпље, крапче, решето, сито, вреће, коњска опрема, коса, ков... Боравило се у кући (преко зиме у соби), ту се кувало и обједовало, ватре гријало са огњишта, примали гости, па је и највећи дио покућства ту смјештен. У кући на полицама је посуђе: кашике, шкуделе, џезве, ћикаре, чанак, сланик, оклагија, шараљка, ћаса, качамаш, тучак, пирун, нож, пљат, саплак, пискер, млин. Калаисано бакарно посуђе је: котлић, сан, тепсија, тигањ...
Соба је просторија за спавање; у њој је кревет, клупе за сједење, чивилук, ковчег, баун. Дјеца спавају у бешици, на којој је изнад главе савијен лучац преко кога се пребацује стручица, а одраслија спавају у коћетама. На креветима је сламарица, поњава и веленца. Вода се чувала у берменицама и жбановима, а прало се у дрвеном текнету. Обједовало се на трпезама или асталима, а сједело на троношцима. У соби је и сто за сједење, кариока и шкањ. У соби је шпорет "Босанац" изнад кога су постављене граделе за сушење обуће, а испод је черен за сушење жита. Ватра се гртала са машама и машицама, а на саџаку је топла вода у лонцу или кувано јело.

Амбар (Амбарић). Имућнија породична домаћинства или породичне заједнице, са знатнијим иметком, су ради смештаја и оставе предмета исхране, инвентара, одјеће и обуће, градила помоћни привредни објекат - амбарић. Подизан је у непосредној близини куће, да би остава била при руци и под надзором. Грађен је као и кућа. Копана је изба и зидана, без остављања прозора са масивним вратима која се запиру с горњег боја мандалом, а врата на горњем боју заклапана су дрвеном кључаницом, која се кроз биније покретала калаузом. На горњем боју је само један прозор на ужој страни изнад перда, са канатама.
У изби је пријесјек за жито, зимница и пољопривредни инвантар. Изба није тавањена, земља је утабана, али су сви предмети ради заштите од влаге и пропадања подигнути на трупине или полице. Унутрашњи распоред обезбеђује приступ остави. Многи инвентар је извјешан по клиновима у зиду. На горњем боју су претежно ковчези у којима су: раша, сукно, коже за обућу, опута, веленце, поњаве, вреће... Ту се чува вуна, пређа за ткање и плетење, а у њему је увијек неко ноћивао.

Стаја. Подаље, на педесетак метара од кућа и колиба, градили су стаје у које је затварана стока. Граде се на магазама зиданим сувозидином. На зидове је постављено једно или два брвна и вјенчанице на којима је кровна конструкција. Магаза у коју се спраћа крупна стока, потавањена је дебелим јеловим полуткама, и копана је испод цијеле стаје. Магаза је ниска, само колико крупна стока може ући. На горњем боју су затваране овце, а у поткровљу је јанчар за јагњад. Уз пердо магазе приграђиване су коњушнице, у које се затварао коњ, а у вријеме зиме је остава за крупнији инвентар. У селима је све мање стоке, па се горњи бој користи за смјештај пиће која се преко зиме кроз проскок полаже стоци. Дуж зидова магазе су уграђене јасле за које су везана говеда и коњи а један део магазе је преграђен за телечар. На тим преградама су кокоши, а гнијезда су им испод јасала.

Сваког дана изјутра, када се стока изјави на пашу и поила, стаја се чистила - кидало се ђубре и избацивало испред улаза на бунину. У прољеће ове бунине су поприлично велике и ђубре се на саоницама воловима развлачи по њивама и ораницама, и врши гнојење зиратног земљишта. Нађубрена њива вишеструко побољшава родност. Једино се стрн није ђубрио, јер жито проникне травом и слабо роди. Стаје су затваране резама на вратима и закључаване дрвеним кључаницама.
Зиратно земљиште око куће (вртови кумпијера, купуса и жита) је ограђено и заштићено од потре. Подзиде, од тријебљења њиве од камења, подизане су дуж међа два власника, као и ограде од врљика. Подужи јелови живац се расцијепи и увлачи у припремљено коље, а ово се прави од два коца спојена напареном јеловом превити. 3 - 4 врљике у кољу чине плесмо.

Колиба. У непосредној близини кућа, на равној подлози, без закопавања подижу се колибе. На подзиданој једној руци камена, на слијепи или крстасти ћерт, сасјечена су највише четири брвна у висину. Кровну конструкцију чине рогови усјечени на брвна, са двоја панти и жиокама чији размак зависи од врсте кровног покривача (штица или љуска). Кровови су најчешће са забатом или на полуластавице, са ниском стрејом испод којих су кошнице са пчелама или корита. Основа је правоугаона, са вратима на краћој страни. Осим врата на колибама су, ради пропуштања свјетлости, вратнице јер прозора на колибама нема. На средини колибе је огњиште изнад кога на пантама висе вериге са котлићем. Колиба је без преграда, тавана и патоса, љети коришћена за боравак преко дана и за обједовање. У јесен се у колиби сушило месо изнад огњишта на коме је горела клека, а преко зиме у колиби је разни инвентар, објешен на пантама и клинима.

Драгојева кућа грађена 1932. г. 

Имућнија домаћинства са великим малом су градила посебну колибу у којој се купио мрс. То је мљекар; нешто мањих је димензија од обичне колибе. У мљекару посла има само планинка: вари млијеко, разљева га у карлице, саљева скоруп, сири и кисјели. Уз брвна у колиби је у два реда полица за карлице. Унутра је и прибор за планиновање: каце, котлови и др. Обичај је да о Петровудне чобани плету вијенце од цвијећа петроваца и њима ките карлице и мљекар, и планинка им по избору спреми саљевак за доручак.

Кућара. Ради чувања оваца у тору од крађе и дивине, чобани ноћивају у кућарама које су непосредно у близини торова. То је мала колибица сасјечена и поставњена на саонице, како би се "престављањем" - премештањем торова, могла и она привлачити ближе тору. Висину јој одређује само једно брвно на саоници, па се улазило побаучке. Скљечита је и могла су се смјестити само два чобана. Слијепог је ћерта и крова на двије воде, потавањена је и за простирку служи слама. Обезбеђење торова појачавају са керовима на веригама. По могућности кућара је на узвишици. А како су чобани себе чували у несигурним временима и од крвних освета? Они су тада кућару у тор постављали.
 
У љетним мјесецима крупна стока ноћива везана у тору, који се прави од врљика. Три или четири врљике постављене водоравно једна изнад друге између три коца чине плесмо. Поред торова плесмом се ограђују котарови, кумпијеришта, купусишта, и подижу се дуж сокака и међа ради заштите усјева и ливада од потре.
Јесени су магловите, па овцама пријети "страшивица" (удар вукова), зато су преко ноћи на катунима затваране у прибоје. Прибоја има и у селима. Праве их од дугачких до 4 метра јелових проштина, прислоњене су једна уз другу на соје са овршком између њих. Преко љета овце су ноћивале у торовима. Торови су прављени од скиваних љеса висине два метра. Нешто ниже љесе у тору су за преграде и струге ради муже. Љесе тора су појачане: престављањем, пободеним кољима и повезане гужвама. Све мора бити поуздано да би се отклонила могућност упада дивине.

Дрвљаник. На двадесетак корака од куће је дрвљаник. То је спремиште дрва за огрев. Јелове или смрчеве проштине прислоне се на једну или двије соје и преко јесени се суше. Проштине се пресијецају кладарама на краће трупце и на ћепалу се ситне у ћепанице. Повише ћепала је терђај за шегање шуљева у жиоке и штице. Дрветом за огрев снабдевају се из околних шума, Тепчани буковином из бријега а Подгорани јеловим и смрчевим дрвима из Тмора и Јелава. И једна и друга шума је прошарана бијелим и црним бором који нијесу за ложење јер због смоле много чаде. Током љета посјечено стабло се окреше од грана и скине кора - огули се и ту остаје до на јесен. Кад у јесен опрли снијег возови се воловима довлаче кући. Воз се заврази за јарам помоћу кламфе и влачега. Од алата за цијепање дрва имају: шегу кладару, сјекиру, дрвени маљ и клинове (од тврдог дрвета), а за ситније цијепање у ћепанице и "козу".