3. део

ИЗ ЖИВОТА

Заједница

Породична задруга или заједница темељила се на сродничким везама, јер су у заједници били ђед, син, шћери, унучад, а ређе праунуци, и у тој структури је била њена чврстина. Имала је до тридесетак чланова и као што се види, условљена је бројношћу мушких потомака. Женидбом, удајом и рађањем дјеце, стварају се нове сродничке и пријатељске везе између појединаца и породица. Невјеста у породици је "млада", која свекра и свекрву ословљава са тата и мама, а дјевере из милоште по старини: господин, благо, родо. 

Сточарење као начин живљења, добрим дијелом је погодовало развоју и одржању заједнице, јер мужа стоке и чобанство могу се, од стране једног члана, обављати за знатнији број стоке, као што се то морало радити и за мањи број. У заједници се не само лакше и брже обављају послови који по својој природи захтијевају учешће већег броја радника, као што је вршидба, шегање шуља, него их само индивидуално домаћинство не може обављати, а на лакше послове могућно је корисно запослити и мање продуктивне чланове (чување дјеце). У заједници се могу обављати многобројни и разноврсни послови домаће радиности па је склоност појединаца према неком занату могла лакше доћи до изражаја и развити га у вјештог дрводељца, качара, терзију, везиљу... У инокосном домаћинству је то било немогуће, јер треба обавити триста других послова. Пошто је присутан натурални облик привређивања, израда предмета потребних за домаћинство, у оквиру кућне радиности, упућује једне на друге и истиче потребу за заједничким животом и радом. Заједница располаже са знатнијом имовином а у неприликама лакше је бранила себе и имање. 

У вријеме Турака заједница је повољнија са гледишта обавеза породице, јер се данак плаћао "на дим", па би диобом заједнице, свако ново домаћинство плаћало и нови данак. О задрузи и њеној унутрашњој организацији и центру ширења националне свести и културе писао је Јован Цвијић: "Задруга није била примитивна организација, већ је то патријархални облик који је имао свој развитак. У динарским областима постоји врло развијена патријархална цивилизација. Материјална страна ове цивилизације није тако заостала као што се обично замишља, схватајући погрешно смисао "патријархални". То је била материјална цивилизација, врло прилагођена приликама. Израђени материјални појмови представљали су целину, готово читав један добро утврђен морални систем. Сваки члан задруге познавао је усмени закон, закон по коме се знало шта треба, а шта не треба чинити. Тачно је одређено за свакога од њих на који се начин има мислити и дјелати. Штавише, они су примили вековна искуства српске историје и у слободном времену прибирали су и израђивали у породичној интимности национална предања. Врло је вероватно да су задруге биле главни центри у којима су створене народне пјесме и фолклор уопште. У турско доба задруга је, поред цркве, била друштвена организација у којој се развијао национални дух, остајући веран самоме себи. Чини се да су се нарочито у задругама могли подићи до највећег степена осећања солидарности, симпатије и саучешћа и да су се, нарочито у њима, могли манифестовати она топлина у обичајима и нежност душе, који више карактеришу динарске људе него остале Јужне Словене" (3-364).

Старјешинство припада најстаријем мушком члану - ђеду. Управљао је свим значајним пословима у заједници, а одлучивање о куповини и продаји земље или стоке и заступању интереса породице и управљања имањем, без његова знања није се могла ни замислити. Знало се које ће послове ко да обавља. За чување стоке одреде се или унајме чобани, још на почетку прољећа, и неће се мијењати током љета. Преко дана, кроз разговор, договориће се о пословима за сјутра или настављајући већ започете (орање, косидба). Рад на имању није проистицао из наредбодавног става, већ из природне потребе рада на пословима који су пристигли. Ако неки од чланова и не прихвати да нешто ради, ни други посао на своју руку није могао обављати. Последњу ријеч су ипак имали старији, а "у млађега поговора нема". Гдје је већа задруга, већи су и послови, па је нужан и већи увид у домаћинство и газдовање, отуда је произилазила потреба за послушношћу. Знају се послови које, да ли због тежине или предрасуда, обављају мушкарци, а које жене. Тако се није могло замислити да мушкарац плете, преде, пере судове, тка, музе краве, а жена да оре, шега на шуљу, сијече у шуми... Мушкарци су претежно на спољним пословима, а жене у кући. Дјеца су још од малена за стоком, старија за овцама, козама и говедима, а млађа чувају јагњад; тако се послови дијеле према полу и узрасту. Свако је морао обављати свој дио посла, а водило се рачуна о могућностима појединаца. Кад стасају пољски радови (орање, косидба, жетва) они имају првенство,  и журно сви помажу и раде да се љетина што прије учурише. У женске послове у кући домаћин се не мијеша, то је брига најстарије - домаћице. Свекрва се пита за послове које обављају жене, а она је претежно у кући - преде, крпи, врнча опанке, спрема оброке, док млађе раде на њивама и ливадама и теже послове у домаћинству. Поделе послова међу женама нема.

Домаћин и домаћица су поштовани од свих у заједници, а за чување ауторитета, у сплету различитих интереса, нужна је била правичност и непристрасност према члановима заједнице. Не би се смјела изазвати завист појединаца, необјективним, неправедним или повлашћеним односом према другима, што би неминовно водило удаљавању од заједништва и формирању свести за поделом. Било би погрешно тврдити да није било неслоге, она је нарастала с чињеницом да по природи једни раде брже и боље од других, као и природном тежњом да свако има свој кутак и савитак, што је и поред енергичног стишавања, тињало као неслога. Иако су сродничке везе биле окосница заједнице, оне су уједно у себи носиле клицу њеног раздора. Кад се двоје посвађају кажу: "јетрвају се", што је јасно указивало на сродничку нетрпељивост.

Имовинско стање домаћинстава је различито: било их је са једном кравом и десетак оваца или козом. Радили су наполицу (ако је било могуће наћи је), и слали млађе мушке чланове у најам. Нешто имућнији су могли саставити крај с крајем од прихода са сопственог имања на коме су узгајали тридесетак оваца, двоје-троје говеди, кљусе. Имућних домаћинстава је мало. Могли би навести за пример имање Милетино, Новичино и Радово. Раде је у Тепцима један од најимућнијих домаћина. Са имања је убирао по неколико метара само гра (пасуља); врли су га с коњима на гувну.

Преко љета животиња је пасла по ораницама у приватном поседу и по комунским испашама. У сеоском комуну су осим испаше, појила, бунари, извори, шуме, бријег и планина. Свако домаћинство равноправно користи цео комун, независно од интензитета коришћења и броја стоке. Границе комуна од приватне својине су видљиво омеђене, најчешће са три већа камена закопана у земљу - међа; уједно су значиле да се дио комуна не може присвајати. Приступ комуну домаћинства је преко мреже сеоских путева и сокака, што је омогућавало његово несметано коришћење.

У прољеће ливаде у пољу су под забраном за испашу; међе су видљиво означене моткама ради чобана, а контролу чувања ливада врши пољак. Послије косидбе испашу на ливадама користе сви и нико нема права забране. Забран на орницама је до дубоко у јесен, односно до "дизања" љетине (када се крстине свлаче у стогове на гувна, а сијено са ливада у котаре). Скидањем забрана, крупна стока се "одбија" у сампас. тј. више се не чува, него се у пољу оставља без чобана. У вријеме трајања забрана ливада, ако туђа животиња учини погру, оштећено домаћинство може тражити кметовање - процену штете оштећене ливаде или жита, коју ће у натури (врсти потре) процијенити кмет или пољак.




На доста једноставан начин утврђују се доба дана и ноћи, у основи кога је положај сунца. Зору наговјештава изгријавање Влашића, свануће - пјевање пијеваца, а доба дана одређују појмови: попасак, о ручку, ужина, мале и велике вечере, глуво доба ноћи... Живот под утицајем ћуди природе ствара запажања којима се предвиђа вријеме. У прољеће, кад се калац зазелени, а засијане њиве поникну житима, жељно се очекује свака кап кише. Сува и танка пјескуша, ако не добије влагу на вријеме, неће дати, како кажу, "ни свица", или за њиву "неће ни сјеме". Зато су са зебњом пратили који вјетар пуше, са које стране сијева, како се облаци навлаче, и да ли је румен од запада. Кишу су очекивали: када је мјесец трбук земљи окренуо, када је круна око мјесеца, када се небо оспе звијездама, кад куљају магле из Тепаца, кад свјетлица сјекне из буxака, кад Савин кук задими, кад пуше југ, и кад "уже жежари". Сушу најављује мјесец који је рог у земљу побо, вјетлица иза Бунетине, сјеверни вјетар..., посматрају и мачку: кад се према истоку умива ево љепоте, а према западу слути невремену, кад се крије око шпорета оће студен. За слабу кишу кажу да ромиња, јака - "уљев", лије као из кабла, или - "пало небо на земљу". За лоше вријеме кажу "вријеме", за удар грома кажу: "ударило вријеме". Кад грми не трче, не прилазе стоци, ни дрвећу, не стоје на отвореним вратима кућа, а прозори и врата су на њима затворени. Први снијег је опрлија, већи опанчар, а "западне" до сред ноге, или у пас.

Обичаји подгорја

ПРИВРЕДНИ ЖИВОТ

Рад са стоком

Овца. Брдско-планинско земљиште са пространим пашњацима, сјенокосом и поилима погодно је за гајење стоке, зато су се на овим просторима од давнина напасала бројна стада оваца. И само име Дурмитор упућује на поријекло латинске ријечи - катун - привремено љетње станиште чобана. Најбројније су овце, дуге и оштре длаке, те су лако подносиле кишу и хладноћу. Од оваца се добија месо, кожа, млијеко и вуна. Али око оваца треба доста и рада. Колико год се једноставно издржавају, толико има и свакодневног рада око њиховог узгоја. Највише посла има у периоду јагњила. Током фебруара и марта изјагње се за нешто дуже од мјесец дана. У том периоду се током дана и ноћи надгледају и обилазе, јер су велике хладноће и јагње лако угине. Овца са јагњетом се прихвата у избу или кућу, јагње истрља сламом да се брже осуши, а овци очупа вуна са вимена и сисе простркну. Чим јагње стане на ноге потуре га под овцу и подоје. У стаји ноћу оно ће и само подојити. И поред надзора јагње од студени угине, или га на торини грабљивице убију, док се овца јагњила. То је за сточаре штета, јер се, поред губитка јагњета, овца исподојчи. Али пошто у стаду има близнади, једно се близне одваја и потура под овцу која је јагње изгубила. Туђе јагње овца најчешће неће "приљубити" и тада приводе пса на везу. Преплашена, тапка предњим ногама, док је јагње доји. Или направе варку, па на близне навуку чапру угинулог јагњета. Прво јагње у сезони је рањче, а последње младунче. 

Овце се напасају по комунским испашама, шумама и орницама, а послије косидбе и по сјенокосима. Стално је у покрету, па у току дана пређе и до двадесетак километара. За њима су чобани преко цијелог дана, са сувом храном (у торби љеб и дебе са сиром) изложени сунцу и невремену. Гдје је велики број стоке узимао се најамник. Новица је узимао два најамника за чување преко 200 оваца, плаћани су у новцу, и обезбеђивани са одјећом, обућом и храном и у том дијелу били изједначени са осталим члановима домаћинства.

Одмах послије свитања овце се (без јагњади, она су одлучена) изјављују из торова на пашу - попасак, а око 9 сати се јаве на мужу. Увече, повратком са паше, овце се музу други пут. За вријеме врућина јаве се у шуму, редовно се поје и два пута мјесечно "мрсе" сољу, на солилима или из соларки. Мијењање паше у питоминама повољно утиче на тов и мљечност. Ако овца пређе у туже стадо узнемири се и блеји, претрчава у туђа стада, тражећи своје. Преко љета се затварају у торове, гдје се обавља и мужа, па је зато тор преграђен за стругом за мужу. Мјесто за тор је отријебљено од камена и што равније да у току ноћи овце могу лећи. Ради гнојења торовима, редовно су се "престављали" или "претурали", а ова се потреба најбоље огледа у изреци у мјесту: "Све остави тор престави".

С прољећа се обавља стрижа оваца. Овце за травом иду по шуми и завлаче се по клекама па губе вуну, зато се рано и стрижу. Од овце се добије 1,5 до 2 кг рунске вуне, а од јагњета, које се стриже у јулу, око пола килограма јарине. Вуна овце праменке је оштра, а са рудом вуном их нема. Покушаји оплемењивања и укрштања нису дали резултате, јер се "руда" није могла одржати. Кад покисне вода се са же не слива као са пременке, него јој се руно натапа водом и на планинском хладном вјетру овца се прехлади. Кад занемогне овца престане да пасе и удубури. Чобан јој пушта крв, одсецајући јој врх од ува и млатачем је удара по ушима да крв што више исцури, млатач преломи и прекрсти на леђа овци и тјера је да трчи.

На Томиндан, средином октобра, пуштају се празови у овце. Да се изими овци је потребно обезбедити два товара (300 кг) сијена. Раније су их зимили на товару, јер су их јавили у четину, а у касну јесен послије првог снијега јаве се у бријег. Тамо снијега нема скоро до Савина дана, до када и овце остају и тако штеде сијено. У бријегу овце пасу бјелуву, коју чепркајући нађу и под снијегом. Док је снијег мањи, овце су испод самих брда и нема потребе да силазе дубоко у бријег, па се "јаве наобдан" - враћајући их у стаје на преноћиште. Али како снијег пада све више, овце се морају спуштати све ниже до воде (ријеке), па би за повратак кући требало по неколико сати. Зато их затварају у пећине, у које може ујавити и по хиљаду оваца. Чобани смијешају овце па се испомажу: једни су код стоке, а други спремају дрва за огрев и кувају јело. Улаз у пећину се забатли и накреше грање да преко ноћи не изјављују. У истим пећинама, испод окапина на улазу, су и чобани ноћивали, ту ложе ватру, грију се, кувају и спавају. Преко ноћи прилегну на лежај припремљен од лишћа, а ватру стално одржавају, јер док се једна страна тијела грије, друга се мрзне, па се на смјену по сву ноћ окрећу. Оправљају се кућама за брашњеник, најчешће је то љеб, со, тучено жито и нешто мрса.
Преко зиме овцама се сијено меће на торинама. Ту им се снијег учепа, а крешом - четином са накиданим снијегом направе им заклон од вјетра, јер ће на торинама остати преко цијелог дана.

Кад млеко запева у камену

Ми кажемо биће кише.

Кад сијева преко Дурмитора

Ми кажемо биће суше.

Кад на западу горе облаци

Ми кажемо биће љепоте.

Кад се лисица чује ноћу

Ми кажемо умреће неко у селу.

Кад неко воли више туђе од свога

Ми кажемо: не слути добру.

Кад је неко сувише болеће руке

Ми кажемо имаће свега.

По спољним обележјима свакој су овци давали име, које је одговарало њеном изгледу: гара, бјелица, дунда, виља, вилорога, шука, зрна, калуша, баља, руја, праменка, копилица, каћунка, свила, жућа, ћета, звонарка, вранока, чула, гаља, граша, динарка, беарка, сабљарка, грлица, рањка, бљека, зрнока, ђерданка, меда, ковча, рога, малина, јагода, повирога, крња... Ован од године је двизац, од двије - намјечак, од три - преодник. Старост оваца утврђују по јагњилу: првојањка, другојањка... Док овцама тепају: руја, сика, бјека, вила, свила, женску дјецу руже: Грдна, Тртна, Кастигуља, Маљоглава. Од све стоке, сељак највише користи има од оваца: паре за трошак обезбеђивали су продајом јагњади пазарним данима у мјесту, а ради боље продаје ћерају их у Никшић. Сем још по које говече, друго и нијесу имали шта понудити на пазару, а бијели мрс се чува за зимницу. Сточарство се прије рата развијало у смислу повећања броја стоке, док је узгој и прерада мљечних производа задржала своје давнашње навике и поступке

Чобан са овцама успоставља једну врсту комуницирања: када јој се пружи рука уз позив, кад се ваби на солило или метало, она ће одмах дотрчати. Звиждуком се овце брже јаве, извикивањем имена овци, кад пође у зијан, скоро редовно ће се вратити. Блејање оваца је различито, зависно да ли је изгубила своје стадо, или тражи јагње. У стаду оваца један ован је "под чактаром", и овце су стално на окупу, без звука чактара стадо се одмах разбије, а и у стаду јагњади се чује звонце на рањку. Иако је звук чактара сличан један другом, чобани ће своја стада у мноштву буљука на пасиштима, непогрешиво, по звуку чактара лако препознати.

Овца је скромног захтјева у погледу смештаја и исхране. Уз минималне колићине сијена, уз кресање четине и лиснике и пашу у бријегу, излази из зиме у доброј кондицији. Сој наше овце је језеро-пивски, најбројнија је и најкрупнији сој, најбоље мљечности и вуне. Стручњаци предлажу оплемењивање овог соја са сјенићком овцом.

Коза. У тепачком бријегу терени су обрасли ниском шумом погодном за брст, па су се козе тамо гајиле у бројним стадима. Од козе су добијали месо, млијеко и вуну - кострет. Козлина је оштра и груба, па се употребqавала за израду грубих предмета у домаћинству као: за покровце, простираче, араре, зобнице и др. Пентрајући се по кршима и литицама, коза се храни брстом, слична је дивокози са којом се често пари. Неустрашива је у стијенама у потрази за храном, живахна, немирна и неуморна у игри. У прољеће се кози, често по пећинама, а креће се у буљуцима. У млијеку по количини, знатно надмашује овцу, па је зову сиротињска крава. Више се не гаје, јер су шумама наносиле велике штете.
 
Говече.  Говеда се гаје ради добијања меса, волови су још и за вучу, а краве ради добијања млијека. Краве се никад не "ватају" у јарам. Домаћинство у просјеку има четворо говеди (два вола, краву и теле). Мања и сиромашнија домаћинства су држала по једног вола, па су се међусобно испомагала, волове су "сватали" у један пар и са њим на смјену радили за оба домаћинства (орали, вукли сијено, дрва, јапију). Скоро да није било домаћинства без једне краве. Даје десетак литара млијека дневно које је основа породичне прехране. Преко љета за говедима је чобан, редовно их поји и напаса по питоминама. Со им се даје из шаке или калице. Говедима се поклањала велика брига. Нарочито се пази и негује крава. Њу ће чобан издвојити из говеди и по међама уз жита напасати, а код куће је домаћица или планинка чека са понудама. Дају јој огуљине, сурутку, помије, наберу слатковину. Када се увече враћа са паше она иде кући ричући, а дома}ица је храни, тепа јој и милује по врату. Преко љета волови се не користе, па се често ћерају у Добри до у сампас, гдје на травнатим дурмиторским пашњацима остају цијело љето. Преко љета говеда су везана у тору, а зими у стајама. Кравама се зими за храну меће сијено, а воловима слама. И говедима се даје име по боји длаке и изгледу или обележју на телу: јелоња, рудоња, ћетоња, пероња, мацоња, галоња, дивоња, зекоња, прутоња, крилоња, колоња, бјелоња, рисоња, сивоња, шароња, златоња... а кравама: видруља, жутуља, румуља, бјелуља, зекуља, мандуља, златуља, натуља, ћетуља. Мљечност крава је слаба, па је неопходно биооплемењавање говедима из Гацка.

У дугогодишњем животу људи и бављењу животињама запажено је све што се у унутрашњем животу животиње у разним условима дешава. Сточари су научили животињу да им се путем одређених заповести или наредби покорава и да их слуша. Волови у јарму су најпослушнији. Они ће у вучи на узвик "оч-о" одмах стати, а кренуће напред и повући терет на знак "хеее". На одређени знак знају да се поврате уназад. Вукући рало, на крају бразде ће се вратити и окренути у супротан смјер на глас "оч-ојста" и наставиће да иду браздом. Во ће јурнути у туђа говеда, када га чобан са туђим завађа. Рика краве је различита, већ према томе да ли тражи теле, крдо говеди или кад нађе крвави траг. Још дуго послије продаје говече ће "памтити" своје раније крдо, па се на животињу купљену и из удаљених села првих мјесеци пази да не побјегне. Једне јесени наши су продали краву у село удаљено десетак километара. Она је тамо везана и припињана на испаши, а преко зиме везана за јасле у стаји. На прољеће чим је стока пуштена на пашу крава је побјегла, дошла нашој кући и зарикала.

Коњ. Коња гаје ради товарења, вршидбе и јахања. Средње имућно домаћинство имало је једног коња. Већи број коња, међу њима и седланика, имала су имућнија задружна домаћинства. Коњу се ни приближно не поклања пажња као говечету. Њега се чељад чак и боје, јер хоће да уједе или да удари ногом и нанесе повреду. Кад је натоварен мливом (двије вреће по 50 кг), тада му се за оброк даје зоб или тањевина. Преко љета је сиxимом припет на паши у орници или ливади где се неће косити, и један пут у току дана "препет" ће га на друго мјесто. У касну јесен пуштају га у сампас или сапињу да се не одаљује далеко у поље. Зими је у штали на јаслама са сламом на коју метну и лопату снијега, а преко дана пушта се на торину да побере трске са метала на торини, па је у прољеће права рага. Коњ црне длаке је вранац, мрке - дорат, зелене - зекан, жуте - алат, бијеле - ђогат, зелене са "печатима" ждралин, па кулаш, путаљ, брњаш. Сматрају да је најбоља врста коња мрке боје, дорати, па кажу: "Од дората бољег коња нема", а алати су одреда лоши са изузетком од сто, један: "Сто алата сто дуката, један алат сто дуката".
У употреби је различита коњска опрема: за товарање коњ се опрема уларом и самаром, а за седланика је узда и седло а мамузе за јахача. Самар праве само искусни мајстори, а дјелови су: крстовина и главар између којих су игле - рибице; горњи дио самара је антрешељ, а дрвеница је постављена стељом, наложена ражаном сламом. На самару су ради везања товара праћице и товарије од ужета и два колана. Поткивају га сељаци са плочама на претходно заравњено копито.
Запажена је добра оријентација коња. Када се по мрклој ноћи, вејавици и магли путује кући, јахач ће често изгубити пут и правац и како се овдје каже "заћи ће". Тада треба коњу пустити дизгине или ако је под товаром пустити коња напријед и он ће непогрешиво наћи пут и доћи кући. На беспућу у врлетима коњ је једино средство преноса терета и путника - то су товарни коњи и седланици.

Живинарство је неразвијено, гаји се само домаћа кокош и то десетак у домаћинству. Прождрљива је и не даје сељаку адекватан улог а прави и штете житима. Кажу "овца је изимљена на товару сијена, а кокош је крепала на товару жита".

Ријетка су домаћинства која гаје и пчеле; 5-6 кошница смјештено је испод стреја колиба на јужној страни, на полци за једну подланицу подигнута од земље. Стреја их штити од кише и припеке. Простор испред кошница је ограђен тарабом чинећи уљаник и штитећи пчеле од вјетра и животиња. Рад око пчела обавља најчешће ђед. У прољеће се пчеле "пуштају" - роје и тада има посла око њих. Кошнице се праве од штице или шупqег дебла, са крстовином од дрвених шипки на два нивоа, а изнутра се истрља са матичњаком. Кад се роје, цео рој је у простору уљаника у ваздуху. "Савијају" га кадом изговарајући стално: "кућа твоја блага мати". Рој прионе за грану оближњег дрвета. Намјесте кошицу на грану на којој је рој и пчеле ће се до мрака смирити. Мед ваде на Илиндан и рој пчела у кошници убијају гушењем димом упаљеног барута или сламе. Мед из саћа циједе кроз ланена ћедила и тако се троши или се кува медовина. Мед је укусан и доброг квалитета, јер су у близини борове шуме и цветне ливаде. Восак за свијеће се добија кувањем воштине у води и прекувавањем, зависно од потребе за чистоћом. Преко зиме кошнице су у колиби и пчеле прихрањују шећером, а бодљикавим ријепом затворе лето на кошници ради заштите од мишева. Пчеларство је споредно занимање и примитивно, кошнице су сандучаре или дубовине, а карактеристика примитивног пчелареwа је угушиваwе роја приликом узимања меда.

На њивама и ливадама

Орање. Земља је каменита са много облутака и пјесковита, а добрим дијелом је зарасла у клеке. Да би се могла користити за сијање жита, земља се морала искрчити, отријебити и нагнојити. Камен трпају у гомиле или га користе подижући подзиде дуж међа и ивицом сокака, штитећи уједно усјеве од стоке. Ваде га ћускијама, товаре на лигуре и са воловима привлаче подзидама. Гнојили су земљу торовима или ђубретом које са саонима развлаче по њивама са бунина испред стаја ђе се стока затварала. За нађубрену ливаду или пријелог кажу "гнојеви".
Рало је израђено од дрвета. Предњи крај гредеља је причвршћен за јарам у који су упрегнута (кажу -уваћена-) два вола. На дасци рала је раоник оштар са обе стране; земљу само рије али је не преврће. Дубина орања регулише се положајем гредеља на козалцу и учвршћује се клином.

Волови у јарму су послушни и вуку терет свом снагом и не треба их тјерати. Догоди се, да се у вучи волови преморе и на мјесту легну. Зато има изрека: Ако не зна рећи - зна лећи.

У прољеће око Ђуршевдне почињу да ору, прво у присојима гдје је снијег раније окопнио. Ралом се изоре и велика количина камена па је орање врло тежак рад и захтева снагу и вјеђтину. Орач мора стално вртећи са ралом држећи га за ручицу у једној и за козалац у другој руци. Нога орача је на поставку притискујући рало и настојећи га задржати у тањичи. Дубина бразде је не више од чеперка, а за дан орања може узорати њиву гдје ће засијати 7-8 кила жита. Двадесетак дана орања у доброј мјери исцрпи и орача и волове. Јарам за орање је кратак са тељизима и гужвама од прућа којима се јарам веже за гредељ рала. Испред младих неуких волова иде "стукач", обично дијете, које волове води на узицама. Након 2-3 сезоне орања волови обикну и сами ће без стукача ићи браздом. Око кућа је у предратном периоду било све засијано, тако се жито за бројније породице једино могло обезбиједити, и посне ненађубрене орнице су под житима, јер како кажу: "Не даје добра но многа". Кад се орање просуши засијаће га истог дана пред вече. Са сјеменом у торби насјевачи домаћин, уз обавезно "помози боже" насијава њиву водећи рачуна да не очести. Сјеме се загрће влачањем. Волови вуку повеће јелове овршке или гране отежане са неколико бусенова и орачем на њима, заравњујући изорано бусење. За људску исхрану сију јечам и раж, а за стоку овас, док се пшеница и елда сију у малим количинама јер слабо рађају. Орање најчешће засијавају ђедови, јер су највичнији, они ће се радо одазвати позиву домаћинству у селу коме нема ко да насије. Домаћинства се међусобно испомажу, као и у другим пољопривредним пословима, појединачно или мобом.

У близини кућа у долу или заравни, гдје је дебелица, а земља мање каменита, врљикама се огради њива за сијање поврћа. Добро се нагноји и засије кумпијером, купусом и луком. На ријетко угодној години поврће добро роди, али ако су јесени са раним мразевима и сланама, род је незнатан. Током вегетације кумпијер се прво плеви, а затим огрће, а лук у "лијама" опрашује. Њиве су мале па овог поврћа и кад добро роди има само за сопствено домаћинство и чувају га за зимницу. Кумпијер је укусан, допуна је љебу и додатак многим јелима, вади се мотикама или се изорава и чува у траповима и избама. У прољеће се здрави плодови са два и више оканца одвајају за сјеме.
Урметин - кукуруз се сијао у Тепцима. Уз његову зону везани су граг-пасуљ и тиква и гајени су као међуусев. Пасуљ са кукурузом у омјеру 1:5 насијава се руком.

Косидба. Почетком јула, око два мјесеца послије забрана ливада, почиње косидба, један од тежих радова који чека косце, и траје до краја августа. Млађи ће једва дочекати да им се омогући са каквим скоском уз косца пристајати. Планинска трава је ниска, а на коси тврда, па коса мора бити оштра. Алат за оштрење је, ков (чекић и наковањ) којим се коса у току дана откива 2-3 пута, а белеђија је за "навлачење" - оштрење током косидбе. Откивање косе траје двадесетак минута, па се то вријеме користи за одмор, пушење и освежавање водом коју собом носе у цици.
У водијеру направљеном од овчијег рога или дрвета држи се белеђија са мало воде. Затакнут је за појас или подвезу испод кољена. Ливаде су добрим дијелом камените, па косци имају доста муке док их искосе и у току дана укосе два товара сијена. У питоминама трава боље рађа па се више и укаша. На косидбу се долази рано изјутра, да се коси док је росе, а преко дана трава је сува и тврда за косу.
Сијено у откосима пласте истог дана и трпају у навиљке да не закисне, а сјутра дан навиљке развађују у брљковину. Кад се сијено просуши трпају га у плашће. За пластидбу користе грабље, виле и коље за приношење навиљака.
Сијено у плашћу неће остати дуго на ливадама, јер је изложено потри и пропадању, зато га "свлаче" одмах по завршетку сезоне косидбе. Из плашћа се сијено трпа у сијена у котару. Притиснуто љемезовима и ограђено спремно зиму дочекује.

Жетва и вршидба

На измаку љета, крајем августа, ливаде су искошене, а већ су зрела стрна жита. Наилазе значајни послови жетве и вршидбе. За ту смену пољопривредних радова кажу: "Макивије, косе за чивије, а српове за репове". Сва су се стрна жита жњела, јер се зрно мање обија и просипа, него када се коси. Још један тежак посао на њивама у сунчане дане, ко зна како, припао је само женама. Жетелица захвата стабљике жита, српом их осијече и пола`е иза себе на стрн у руковети. Добре жетелице су на гласу, а цијене их по ширини зажња, при жањању и уредним руковетима.
У периоду сазријевања, жита се брзо сустижу, па би се презрело жито просуло ако се на вријеме не пожање. Тада су у помоћ пристизале мобе, а жетелице су најчешће користиле ведре ноћи и мјесечину. Поподне, кад се руковети просуше, вежу се у снопове. Ужад за снопове сучу од засијане ражи; стабљика је дугачка и не ломи се. Начупају руковет, отресу земљу и испод класа унакрс направе петљу а крајеве увију у плетеницу. Снопље се пред ноћ трпа у петине, а сутрадан се поново суши пободено класом у сунце. Осушено снопље се трпа у крстине од 17 снопова. На врху крстине је "капа" од једног снопа која крстину штити од капи, покупи се клас по стрну, а затим се пуштају јагњад ради паше. Чим се њива пожање крстине се на саонима довлаче на гувно и трпају у стогове.

У непосредној близини кућа, на равни, са стожером у средини је заливађено гувно. На дан вршидбе домаћин ће прво процијенити какво ће вријеме бити, па ако има и мало прилика да ће киша, неће се вријећи, чекаће сунчан дан, јер вршај не смије да закисне. У свануће, кад изгрију влашићи, почињу "насађивати" снопље, окрећући клас стожеру и одмах га развезују. У једном насаду је 4-5 крстина, а у вршај уводе 2-3 коња напоредо везана. На стожеру је сиxим или уже са куком, који се мотају око стожера, привијајући коње који се у вршају тјерају у касу. Повремено се коњи изводе из вршаја да се одморе и нахране, а за то вријеме слама се претреса вилама, па кад се зрно обије и слама уломи извлаче је из вршаја. Жито на гувну сгрну лопатама у једн крај и побришу брезовим метлама. Развијање жита врше бацањем с лопате у бочни вјетар. Зрно пада на куп, а пљева и тањевина ношена је вјетром и одвајана од жита. Повремено се куп жита чисти умјетом да се одстране сламке и да жито буде што чистије. Овај посао је и радост у породици, јер се жито учурише и ставља под кров, па је за њих главна зимница обезбијеђена. У току вршидбе неко ће од комшија доћи да помогне без позива. Тада се и стимава колико је која њива рода дала, цијене зрно, оће ли брашно од новог жита бити бијело или ће можда хљеб бити мекован, а најбоље се одмах за сјемена одваја. Са рала земље које је у овим условима доста неодређено, из приједлога гдје би "мачак по класу мостио" могло се наћи по товар жита.
Жито на купу гувна је сирово, па ће га ту оставити у врећама, да га суше на простиралима по неколико дана. Жито за млевење мора бити добро осушено. Меко зрно, које не крцне под зубом, млинар неће примити јер ће му млински камен подлијепити или ће бити самљевено "као грање" и ето повода за свађу са млинаром због штетованог млива. Ако није било сунчаних дана да се жито осуши на простиралима, досушиће га у черену испод шпорета.

Кућна радиност

Осим наведених радова на имањима и са стоком, одрасли чланови домаћинства су се, са мање или више умјешности, бавили разноврсним облицима кућне радиности. Најзначајнија је израда одјеће и обуће, кућног инвентара и алата, што је представљало продужену руку газдовања. Припремом и израдом једноставнијих предмета баве се скоро сви, без веће обуке и умјешности, а вјештина се преносила са старијих на млађе чланове. Сложенијим пословима израде кола гобељаша, каца, бременица, бадњева, тишљераја, баве се дуже обучавани мајстори и то им постаје главно занимање. У недостатку занатлија народ је сам обрађивао предмете за своје свакодневне потребе (дјелове одјеће, обуће, намјештаја, пољопривредних справа, везова и др.). Обрада је у почетку примитивна што је одговарало временским условима. Обрађивано је дрво, кожа, вуна, лан, према намени предмета. Имали су квалитетно дрво за израду гусала, дуванских кутија, преслица, столова с полукруглим наслоном и израду алата за пољопривреду.

Један од најпознатијих мајстора у мјесту је и наш Божидар Перков. Вјештину лимарског и браварског заната учио је у приватној радионици. Тим занатима посветио је цио живот, усавршио их и у мјесту био тражен и цијењен. Израђивао је у својој радионици неопходне ствари за тамошње људе: пећи, фуруне, шпорете, покривао куће и др. А током рата, за партизане, поправљао је пушке и пиштоље и израђивао ручне бомбе. Неколико стотина телеграма саучешћа, поред бројног присуства земљака његовој сахрани, доказ су колико су га људи цијенили.
Кућна радиност се обавља преко цијеле године, али се највише радило током дугих зимских ноћи. Дуг зимски период, око шест мјесеци, испуњаван је радом у кући.

Прерада вуне. Вуна од оваца је основна сировина од које се израђују одјећа, обућа, постељина и бројни предмети за домаћинство. Зато и заузима најзначајније мјесто у радиности и њеном прерадом се бавило свако домаћинство. То су претежно женски послови, па су оне удружене на окупу у кућама на смјену, уз ватру која стално пуцкета и лојаницу или лампу која чкиљи, остајале до дубоко у ноћ чешљајући или гребенајући. Вуна је пре тога опрана и на плотовима осушена. Гребењањем вуна се класира на: куђеље са дужим власима за основе сукна, руда вуна за плетиво, и кратка скинута са гребени за потку. Држећи кудјељу на преслици, преду на вретену, са кога се пређа мота у клупко или на мотовило у канчело ако се намерава бојити. То је и најједноставнији начин прераде вуне у кућној радиности. Преља влакно извлачи из кудјеље и упреда га у смјеру сказаљке сата. Дебљину пређе одређује према намени и то је према осјећају преље у њеној руци, развлачећи влакна вуне помажући се уснама. Јаче упредена вуна - пређа је јача и она је обично од прамена за потке код ткања сукна. Пређа се и препреда (упредање двије нити пређе) на друзи и припрема за топлију одјећу. Знатно брже се преде на дрвеном разбоју на ножни погон, који замењује вретено, али преља се тада не мо`е кретати. Пређа за основу сукна прво се снује, а затим навија на вратило натре.

Сновање је сложено и њиме се баве искусније жене. На "другом" вратилу намјештеном на соје, подједнако се навија оснутак и слажу жице, чији број зависи од намјене ткања. Ткају на натри чији су основни дјелови: пречке и стативе, као носећа конструкција, прво вратило за навијање натке, друго вратило са основом, нити, брдо, брдила, подножи, запоњача, скочица, чунак, цијеви и ћевњак. Увођење жица у нити раде двије жене, уводећи само једну жицу на једно мјесто у нитима, а затим по двије жице између два зубца у брдо. С доње стране за нити су везане подножи, чија је сврха стварања зијева у основи, са два или једним паром папуча, зависно од врсте ткања и броја нити. Кад заврши увођење, жена дигне ногу говорећи: "Волики ти зијев". Три жице чине чесмицу, а десет чесмица (30 жица) је пасмо. Кроз зијев основе ткаља наизменично протура чунак са потком насуканом на цијев у ћевњаку. Брдом се потка сабија, а затим се мијења зијев. У четири нита ткали су сукно за одијело, поњаве, веленце, млинарице и насјеваче, вреће... а у два нита покровце, попруге, колане, сламарице и деке. У разним бојама са геометријском орнаментиком ткају обрамнице-смрскаче, плетиваче, декоративне тканине - серxаде, покриваче... Јарина се не чешља и не гребена, њу дрндари разбијају на дрнди, после чега се савија у кудјеље и преде. Сукно се ваља у ступама - ваљарицама, а одијела се шију ручно или код терзија, којих није било у сваком селу.
Бојење пређе се такође обавља у оквиру домаћинства. За бојење се припреми "сјера" - вода у којој се прала вуна, загреје се да проври, опјени и остави два дана да надође, у њу затим потапају пређу. За црвену и жуту боју пређу прво ошапе и потапају у куван јасенов лист. Мрчило се у јасеновој кори и карабоји и јовиној кори, кавено се постиже клапином ораха, а чивит од листа рујевине.

Вањеле, бљечве, зокне, гете, чарапе, приглавке, рукавице и шалове најчешће плету дјевојке преко љета чувајући овце, носећи плетиво у плетивачи. Оне су се занимале и везом. Памуком у разним бојама везу се украси на јаглуцима, ручницима, таслицама, ошвицама, као и на зидним украсним платнима - куварицама. На њима су извезени стихови: "Куварице мање збори, да ти ручак не загори", Јован Ружу кроз свиралу зове, ајде Ружо да чувамо овце.  Израда у везу девет Југовића и Косовке дјевојке, звао се косовски вез. Женске блузе, свиленице и кошуље око врата и дуж закопчавања украшене су ошвицама.
У Тепцима се гајио лан од кога се прерадом добија предиво за ланено платно. Лан се тро на трлици да трска отпадне, па се добијено влакно пере у хладној води и буковом лугу и суши на сунцу, понавља се поступак више пута током десетак дана, док лан не побијели. И лан се чешља, гребена, преде и тка, а од добијеног платна шију кошуље, свитице, женски доњи веш, цједила, јастучнице...

Прерада коже. Говеђа се кожа одмах након скидања разапиње на тавану куће и на диму суши око мјесец дана. Осушена исијече се по дужини једног пара опанака на ваше ширине стопала, добијајући од једне коже 15-20 пари опанака. Кожа за опанке се покисјели у води да омекне, метне терак и скружи стопало, обрије ивицом и набадачем набоду рупе. Средином се длака не скида, јер ће опанак потрајати који дан дуже. Од осушене коже брава кроје опуту, која се кисјели и упреда. Скружени опанак се коломати опутом, правећи петље на свакој рупи. Натакнут на калуп врнча се почев од врха попречно захватајући петљу коломата. Средином врнчаница и крајевима, са дупло упреденом опутом, прави се преплет, а иза пете петље за обуваче, којима се опанак веже за стопало. За свечаније прилике, врнчанице су чешће, а ширина преплета вишеструка, на врнчаницама су "крушке", а мјесто обувача уплетен је каиш са брњицом и то су "грађени" опанци.
Опанци су слаба заштита ноге од киша, јер пропуштају воду, али су за пјешачење лагани, што у овим условима није без значаја. На киши се опанак размекша па се на стопалу скоро окрене, зато га увече натакну на ћепаницу и прислоне уз чатму да се суши. Појавом гуме, уместо кожних опанака праве гумењаке. Од бравље коже су и мјешине, брзари, кресиваче и простирке.

 Пољопривредни инвентар

Скоро цио пољопривредни инвентар израђиван је ручно од дрвета, док су од сувог, лаганог за руку, смрчевог дрвета градили косишта, грабљишта и покућство (кревете, колијевке, коћете, преслице, астал и столице), од тврдог буковог или грабовог дрвета, компактнијег и на воду отпорнијег, изра|ивано је посуђе (калице, чанкови, бременице, жбанови, кашике, сланици). Од тврђег дрвета су и кола, саони, лигуре, јарам, тељизи, грабље, виле, лопате, насади, а од лучевог црноборовог дрвета су корита и колске трупине. Продором фабричких производа све је мање предмета од дрвета, јер се тиме мало ко бави, а стари сачувани предмети служе као успомена на минуло вријеме. Брзе промјене у овој области су нарочито уочљиве у поратном времену, јер је у кућама фабрички намјештај, посуђе је од метала и стакла, а струја не само да је истиснула мрак и петролејке, већ је омогућила коришћење свих савремених електричних апарата у домаћинству. Одјећа је конфекцијска, па је еволуција у домаћинству потпуна и савремена.

Исхрана

Начин исхране у домаћинствима одређен је и условљен климатским и економским карактеристикама у мјесту. Како овдје преовладава сточарство, то је на трпезама претежно бијели мрс, па скоро да нема оброка без кисјела млијека, сира и скорупа. Исхрана је једнолична, јер нема воћа и поврћа, а узимање оброка током дана усклађено је са потребама обављања радова на имањима. У различитим годишњим добима, различита је и исхрана. Доручак се изјутра даје појединачно, како је ко на рад одлазио. Најраније, у свитање, устају чобани, а свој доручак - скорупом намазану "кору" љеба, једу чувајући стоку. Ручак се даје послије попаска и муже и то је око 10 сати. Љети у вријеме пољских радова у дугим данима даје се ужина послије подне. За вечеру је оброк најобилнији и једини кад ће се окупити сви чланови домаћинства, јер су током дана и чобани одсутни.
У свему се живјело штедљиво, а најважније је да у кући не нестане хљеба. Оскудице су честе, највише у куповним артиклима, а у вријеме ратова и неродних година ни глад их није мимоилазила. На те несташице су нарочто биле осетљиве сиромашне и инокосне фамилије.

У љетњим мјесецима на трпезама је претежно кисјело млијеко, качамак, мрс, и јечмен хљеб. Косцима је спремана јача храна, понекад кувана јагњетина, суво месо, цицвара. Јесен је богатија и исхрана је разноврснија, јер поред "посјека" на трпезама је кумпијер, купус, лук, граг, боранија. Због дуге и тешке зиме обавезно је спремање зимнице. За подмиривање потреба домаћинства у месу, угоје јалов брав (јалова овца или ован) зависно од величине домаћинства и вола. Месо се усоли и у кориту притиснуто одстоји недјељу дана, а затим га вјешају на панте колиба и суше на отвореној ватри. У касну јесен ваде кумпијер и чувају га у траповима или магазама. Најпослије посијеку купус кога кисјеле у бадњевима. У ступама отуку јечам; тако добијају тучено жито, које је скувано једно од главних зимских јела. Граг је риједак на трпезама, изузев домаћинстава која су имала имање и у Тепцима. Током зиме јела су готовљена од спремљене зимнице: суво месо, кисели купус, кромпир, граг, тучено жито. Млијеко су краве "узмакле", а овце закапиле, па га има знатно мање. У прољеће је зимница на измаку, јер су се залихе потрошиле, а млијека још нема довољно, па је исхрана "сувотнија".

Пошто се често постило знала су се посна и мрсна јела. Посна су јела она која не садрже месо (сем рибе), бијели мрс, маст и јаја. Постило се у дане који су црквеним календаром били "прописани". Четири су празника са једнодневним постом, а вишедневни пост је: велики пост (48 дана), петровски пост (24) велико-госпођински пост (14) и божићни пост (40). У току трајања поста жене су често постиле сваки дан, остали само у сриједу и петак.

Чељад су за оброк сједала око трпезе, али нико не почиње јести док домаћин, прекрстивши се стојећи испред трпезе, не сједне и први почне јести. Када се у пољу оброк даје косцу или орачу, јело се постави на торбу, (у којој је јело донешено), прострту на трави.
Трпеза на којој се обједује је округла на троношцу висине до испод кољена. Чељад сједе на ниским столицама - троношцима без наслона, шкањевима, кариокама и трупинама, а домаћин је у "столу". Кувано јело се сипа у једну ћасу из које сви сркају. Месо се из лонца извади на поклопац и стави испред домаћина, које ће, послије посркане чорбе, подијелити сваком члану по комад. Пред домаћином је и љеб, кога крича или ломи у комаде и додаје чељадима. Ако је за обједом било гостију, дјеца нијесу сједала за трпезу. Са гостима се полако пило и јело и дуго причало, а зими би тим поводом дошле комшије да сједе, и разговор потраје до дубоко у ноћ.

Постојала су правила понашања, којих се укућани придржавају приликом јела; ево неких:

- прије сједања за трпезу оперу се руке;
- нико не почиње јести прије домаћина;
- прије и послије јела треба се прекрстити;
- за вријеме јела се не прича;
- љеб се крича према себи, а не од себе;
- јело се захвата из здјеле, само испред себе;
- уз један залогај, јело се захваћа само једанпут;
- за вријеме јела не ваља пити воду, већ на крају оброка, али се не пије "туђа жеђ", и није здраво уморан пити хладну воду;
- неуљудно је подригивање или протезање послије јела;
- у ћаси не ваља оставити подробац јела, нити огризак од љеба или меса;
- не ваља враћати залогај, нити јести лежећи;
- не ваља се прејести, а треба потурити кашику кад ти је најслађе и на крају јела остати мало гладан;
- не ваља бити халапљив, и насртљив на јело:
- грех је парче љеба бацити или газити мрве од љеба;
- ако љеб падне на земљу, треба га подићи, очистити и пољубити.
Наводимо јела која су најчешће спремана од атрикала које су добијали на имањима са кратким описом њиховог садржаја и поступком спремања.

Љеб је умијешен од јечменог брашна, а у Тепцима је мијешан и од кукурузног брашна. Пшеничног брашна је мало, многи га и немају, и од њега су мијесили колаче за славу, чесницу о божићу, јувке за питу, пилав и приганице. Љеб мијесе у наћвама, пријесан или са усквасом, и пеку га на плочи огњишта под сачем, а касније у рерни шпорета. Загријана плоча огњишта се кокошијим крилом обрише од жара и пепела, разлије тијесто, растањи и обликује, поклопи сачем, нагрне жар и пепео и пече се један сат.
Качамак је од кукурузног или јечменог брашна, мијешан са кумпијером. Једе се засмочен у засмоци од растопљеног скорупа и воде, и са кисјелим млијеком. Скроб од качамака се пије док је врућ и без засмока. Дјеци се даје гука качамака у коју прстом направе удубљење у које ставе мало скорупа.
Цицвара се готови (готовац) од кукурузног брашна сипајући га и мијешајући у растопљену павлаку. Калорична је и укусна па се даје за угошћавање и за теже радове, прелију је медом и служе са куваним кумпијером.
Пита - котурача се прави од пшеничне јувке, јаја, скорупа и сира, а скотурана је у округлој тепсији. Праве и разљевуше и зељанице, укусне су и спремају се за славе, разне свечаности, гозбе и недјељом.
Пилав је од пшеничних јувки осушених и изрезаних у резанце.
Приганице праве од пшеничног брашна и јаја, прже се на масти и служе их са растопљеним скорупом.
Масаница је спремљена од сувог здробљеног љеба у води са растопљеном кришком лоја или скорупа. Спрема се за доручак, јер се брзо припрема.
Тучено жито се добија од јечма отученог у ступама. Кува се са сувим месом и добија укусна чорба.
Јела од теста су хранљива јер садрже знатне количине скорупа, павлаке и јаја, укусна су и цијењена па су незаменљива на трпезама.
Кромпир је припреман на различите начине: насјечен у чорбама, у тепсијама као паприкаш, печен у лугу или рернама или куван. Праве папулу (пире), додатак је разним јелима, а куван и печен смоче и једу са сиром и скорупом, а замењује љеб.
Месо је бравље (од оваца или у Тепцима од коза), кокошије и говеђе. У јесен се прихрањују јалови брави или говече за посјека. Сирово месо се усоли и притисне да одстоји неколко дана у пријесолу, а послије га вјешају на панте колиба или на таванима кућа гдје се суши. У колибама за сушење меса ложи се клека ради укуснијег мириса меса, а на тавану се сушило на диму са огњишта или из сулундара. Суво месо кувају са кисјелим купусом, кумпијером, грагом, тученим житом...
Ајвар - затоп спремају од изнутрица испржених у лоју, излије се у тепсије и шерпе, где отврдне и кругове суше на диму. За јело се припрема топљењем у тигањима.
Лој се добија топљењем говеђег или брављег сала, након чега су остајале жмире.
Млијеко, помужено је јомужа, и вјерују да помаже малокрвним особама, кувано је вареника, а за укисјељено млијеко рећи ће само млијеко. У јесен се од јомуже справља грушавина, а кувана се разлијева у калице.
Сир је различитог квалитета: масни сир се добија од јомуже; од млијека са кога је скинута павлака добија се меки, а од млијека са кога је скинут скоруп, добија се тврди сир - прља. Сурутка од масног сира се кисјели и пије мјесто воде.
Скоруп је од давнина познат по калоричној вриједности, мирису и укусу. Саљева се са калица и циједи у кацама, а затим у мјешинама гдје поприма карактеристичан мирис. Скинут са калице млади скоруп је - саљевак, укусан је и спрема се за угошћаваење, а на калици га се толико заметне да левор веле могаше држати.
Масло се добија топљењем павлаке и скорупа.
Јаја се једу кувана, пржена, ровитана, печена на плочи шпорета и додатак су другим јелима.
Жара – коприва, бере се у прољеће и од ње се спремају чорбе и јела. Имала је значајну улогу у исхрани па је чак опјевана у народним пјесмама.
Граг - пасуљ је рађао у Тепцима а спрема се као вариво или чорба са сувим месом, у вријеме поста зачињен је са зејтином. За пасуљ кажу да је "посно месо".
Боранија је кувана као вариво и са месом.
Купус се кува пријесан са сировим брављим месом или кисео са сувим. Купус се кисели у бадњевима запремине неколико метара (метар је стотину кгр) и основна је зимска храна. Купус репа се сијала у мањим количинама и једе се пријесна. Расо се пије умјесто воде.
Лук, црни и бијели, спремљен је за зимницу тако што је бијели сушен у вијенцима, а црни је расут.


У околним шумама у јулу се беру јагоде и боровнице, а у јесен малине и купине од којих праве шуруп (сируп), а од клекове бобе напитак водњику - клеклу. Омиљен напитак старијих је кава. У недостатку "куповне" пржили су јечам и пекли јечменушу. Тоз од каве у џезви се не просипа, већ се користи за кување и друге каве, али за госта је кава кувана "на бистрој води". Од алкохола троше само ракију и то за вријеме слава и свечаности. Куповали су је од кириџија из Затарја и Васојевића. Правили су и шпиритушу мијешањем шпирита и воде 1:3. Иако има обиље љековитих трава чајеве кувају ријетко, само кад су прехлађени. Мушкарци "пале" - пуше дуван, савијајући га у картице, а старци пуше на чибуке или луле. Дуван је херцеговачки или скадарски, највише је шверцован. Чибук и лула припаљују се жишком коју ће дијете или млађа особа донијети у машицама. За припаљивање цигарета у пољу носе кресиво. У кожној кеси је чакмак, кремешљика и труд и само један замах чакмака довољан је да труд задими и замирише.

У исхрани је довољно угљених хидрата и протеина који се уносе у организам преко квалитетног бијелог мрса, меса и разних теста. Кувана јела су изузев соли без зачина и запршки, нема пе~ења и роштиља. Једноставна исхрана утиче и на дужину живота. Потомци Благови тврде да је он живио преко 100 година, а потомци Радулови су ми то и потврдили за свога претка фотографијом. На дуг живот Дурмитораца, писао је П. Ивановић, вјероватно утиче и исхрана која је претежно од брашна, јечма, ражи или мијешањем тих жита, ређе од пшенице и ељде, као и од млечних производа: кисјела млијека, сира и скорупа.

Одјећа и обућа

Одјећа и обућа штите тијело од хладноће, кише, вјетра, врућина... На начин одјевања претежно утичу климатске особине мјеста, навике и обичаји. Са накитом, одјећа и обућа чини ношњу. Горња одјећа израђивана је од вуне, доња од лана, а обућа је од вуне и коже. Одјећа је свакодневна и прилагођена потребама обављања послова у кући и на имањима. Она изражава разлике у половина и узрасту, па ће тако одвојена укратко бити приказана.

Кошуље и свитице су од ланеног платна, тканог у домаћинству, закопчаване су везама и без колијера на кошуљама и без таслица. Продором фабричких тканина шију се од беза и камбрика, бијеле боје. Црне кошуље носе само у знаку жалости. Преко кошуље мушкарци носе вањелу, или ђиле плетено од домаће вуне, сингасте или бијеле боје. На глави носе црногорску капу а за вријеме зиме главу штите шалом - завијушем. Капа се скидала у знак поздрава, а насилно скинута значила је понижење. Xамадан је од вуненог сукна, са и без рукава, са пешевима преклопљеним на прсима и закопчаним испод пазуха, дужине до појаса добро утопљава тијело, незаменљив је и радо ношен, кажу да од њега нема боље "стризе". Чакшире су рајтозне, са ногавицама испод кољена шивеним уз ногу, преко којих се носе гете. Испод кољена се гете подвезују, јер би се зарозале, а преко подвеза је горњи дио гете пресавијен правећи преклоп, на доњем дијелу је "ресица" (јер су без приглавка), која долази испод пете. Умјесто њих имућнији носе кожне гамашне. Бијеле чарапе - бљечве, носе преко гета, а зими се обувају и приглавци. Опанци су од говеђе коже и опуте постављени обојцима од сукна. Кабаница са јаком је од сукна и достизала је до сред ноге, носе је чобани.

У одијевању преовлађује сингаста боја, док се бијело сукно мрчило. Сукно се прије ручног шивења код терзија, ваљало у ступама - ваљарицама. За умрлим чланом домаћинства мушкарци носе "короту" на лијевом рукаву капута. Дједови су носили чашне - чакшире шивене од плавог сукна, са кратким ногавицама до испод коqена, у пасу широке, па су смрскане и око паса везане гатњиком. На потколеницама су бијеле докољене, шивене од сукна и уз лист  ноге спучене са копчама. Око појаса преко xамадана је црвени ткани појас - тканица, омотан два пута штитио је стомак од хладноће и напора при раду. Сада је све мање предмета одјеће и обуће израђене од домаће вуне у народној радиности, јер се носи конфекција, која често не одговара условима, али је у моди. Међутим, од ниских температура и вејавице на овим просторима, ништа тако добро не може да заштити тијело као ваљано сукно. Рукавице са два палца носе се за вријеме зиме, а са пет прстију су за свечаније прилике. И у љетним мјесецима јутра су хладна, а врућ ина краткотрајна, и нестане чим облачак сунце заклони, зато и нема разлике у одијевању љети и зими. Кад сашију неки дио одјеће, штеде и не облаче га сваки дан, ново је све док је на њему рудеж, тако да, поред свакодневних, имају и новију одјећу за свечане прилике.

У жељи за украшавањем жене су на тијелу и одјећи носиле разноврстан накит. Дјевојке носе минђуше разних облика, а око врата ђердане од перли и ђинђува разних боја. Око руку су белензуке, а удате носе бурму и прстен. Зокне, јаглуци, чембери, јакете... ишаране су плетивом или памуком разних боја. Природни украс главе је уредна коса, па су је жене користиле за истицање у виду плетеница. Коса се увија у двије плетенице, везане супротним смјеровима око главе, а испод њих је припучен вел, који слободно пада низ плећи невјесте. У току прве године брака невјеста ће тај свечани дио одеће обавезно носити недјељом и о празницима.
Дјевојка носи на глави бијели или шарени чембер, убрађена је до испод очију, тако да од сунца и хладноће заштити цијело лице. Удајом чембер се замењује црном шамијом. Доња одјећа је од лана, а блузе су од памучног или свиленог платна - свиленице, које око врата и дуж закопчавања украшавају ошвице. Котула је од тамног или црног платна; преко ње је травеза за рад у кући, а испод је xупа. У знаку жалости за умрлим чланом породице носе црну робу, а ошвице и украсе на свечаној одјећи обшију црним платном. На ногама носе дугачке црне плетене чарапе, кратке - зокне, некад плетене с полупамуком, и опанке.

У изузетно свечаним приликама (као што је свадба) носи се свечана ношња - црногорско одијело. Знатно се разликовало одијело од свакодневне одјеће, како по материјалу од којег је шивено, тако по стилу кроја и боји. Ово одијело није специфичност ни мјеста ни породице, али ће се приказати као једина свечана одећа у мјесту.

Свечана женска одјећа је: - вел или црно врецуле украшено чипком и ресама, везано на потињку, свиленица са ошвицама, долактица - јакета црвене чоје, украшена везом златне срме, зубун са апликацијама на скутовима, ћемер, црна котула, црне чарапе и потковани опанци. На мушкарцу је црногорска капа, црвени xамадан украшен сребреним пуцадима и орнаментима везеним срмом, долама са рукавима - душанка, чашне од плаве чоје, тромболос, иза кога је задјевен левор, бијеле докољене и потковани опанци са шпагом.

Боје одијела су национално симболичне: xамадан је црвен, чашне плаве, а докољене су бијеле боје, подражавајући тако не само боје националне заставе већ и њихов редослед на копљу. Црни обод капе је знак жалости, црвено је проливена крв за слободу, а златни полукруг је симбол сунца на помолу.