1. део

ЛАЗАР МИЛУТИНОВ ПОПОВИћ (1823. - 1915.)

Најмлађи син Милутинов Лазар, чије смо потомке навели у поглављу о прецима и потомцима, послије очеве смрти је живјео са братом Гаврилом у Тепцима. Касно се оженио, а доживио је дубоку старост, по казивању његових потомака, преко 90 година. Кажу да је био снажан, наочит, одважан и храбар, што ће се и видјети из наредног излагања.
У писму које је Владика са Цетиља упутио попу Гаврилу у Тепца, на почетку каже: "Како ми је долазио Ваш брат и донио писмо..." у породици је остало уверење да је то био Лазар. То је и највјероватније, јер се зна да је Лазар живио са Гаврилом, а тада је имао око 25 година, био је неожењен, у пуној снази.
Има доста предања која су везана за живот Лазарев и његову сталну борбу против Турака. Нека од тих предања, која су најуверљивија и која се добрим дјелом доказују фактографски документована, изнећемо у овом излагању.

Једном приликом чувао је овце, са братом Мијаилом на катунима под Мећдом. Велики број оваца би мамац за Турке са Анова, па у намјери да их плијене, они једне ноћи нападну чобане. Пси залају, чобани дограбе пушке и, по прилици, двојицу Турака убију. Плашећи се Турске освете, они исте ноћи сјаве овце у Тепца. Лазар се крио у Ускочкој пећини у бријегу на другој страни ријеке. Пронијели су глас да се одметнуо у хајдуке, не би ли одбили Турке од потјера и намјере за осветом. Није дуго издржао. Вратио се кући, а убрзо и Турци са Чардака по њега. На Чардаку су га на муке метали: пекли му уши и нос, шипкали по табанима, везали врелим влачегом. Непознато је на који је начин успио да побјегне из затвора и доживи дубоку старост, јер су Турци и за много мање гријехе убијали. Највјероватнија је верзија, да је прокопао земљу испод прага и кроз рупу побјегао.

Једно од насиља које су Турци вршили над народом је и забрана вршења вјерских и других обреда и обичаја у народу. Тако једне године два Турчина из посаде на Ановима (данашњи Жабљак) сиђу на коњима, у рану зору на Бадњи дан, у Тепца, да забране Србима сјећи божићне бадњаке. Брзо се по селу пронио глас да иду Турци. Прикривен у шумарку сачека их Лазар, па кад Турци наиђоше, он припуца. Једног одмах убије, а други покуша побјећи, али зрно и њега стигне. Коњи им се поплаше и "оборе" низ стрме стране до газа на ријеци Тари. Ту су их мјештани похватали, а мјесто од тада носи назив "Коњски брод". На Побрњачи, гдје су Турци погинули сељаци их ту сахране, а мјесто и данас носи назив - Турско гробље. Можда је од тог догађаја остала пјесма "Пламен пушке попова Лазара".

Лазар је хајдуковао у чети чувеног харамбаше Јакова Потурака из Тепаца, о коме пјевају многе народне пјесме. Са синовцем Милованом учествовао је у нападу на турску посаду бега Боришића на Ограђеници 1859. године, којом приликом је бег погинуо. Турци из ове карауле су пљачкали српске куће и плијенили мал сељацима. Околна племена се договоре да нападну посаду. У том нападу, у коме учествују Тепчани предвођени Лазаром, и Дробњаци, упућени од стране Новице Церовића, погинуо је бег Боришић и један дио турске посаде. О том нападу остала је пјесма и стихови:

"Док ево ти Потураковижа,

носи главу Бега Боришића".

О овом дога|ају, историчар Андрија Лубурић, записао је пјесму са 285 стихова, коју му је пренео један из Устиколине код Фоче, а која се налази у његовим хартијама (Кутија - 7 број 222 - 224 у Државном архиву Србије). Наслов пјесме је: "Рушење куле на Ограђеници" (прибл. 1859.). Навешћемо неколико стихова пјесме у којима се помиње и Лазар из Тепаца, као предводник тепачке чете.

РУШЕЊ КУЛЕ НА ОГРАЂЕНИЦИ

(одломак; прибл. 1859.)

Судећи по подацима из ове пјесме, чету која је срушила турску караулу на Ограђеници и уништење њене посаде на челу са бегом Боришићем, предводио је Лазар, син попа Милутина, потпомогнут са дробњачким устаницима, послатим на молбу од стране Новице Церовића. Овај податак је нов и за њега се није знало ни у братству ни у Тепцима, а у толико је вјеродостојнији, јер је забележен од гуслара из Устиколине (лице незаинтересовано на престиж појединаца). Највећу снагу истинитости податка даје личност Новице Церовића и његова помоћ коју је упутио Лазару и Тепцима.

На Сјеници на Ограђеници
Изашао је Боришиђ Смаиле
И са њиме стотину Турака
Ту се јако Турци утврдише
Па гледају преко Таре ладне
На питома Тепца и Језера
Ђе год виде мрког Црногорца
По Тепцима и по Језерима
Стријељају у њих из пушака
Док су Турци јако притужили
Притужили Језерцу Лазару
Што бијаше у селу Тепцима
И са њиме сто Црногораца
Што чувају стражу од Турака
Кад Лазару било додијало
Он је ситну књигу накитио
И под књигу књигоношу нађе
По имену Кнежевић Јована
Он појаха дебела дорина

 (Новица у пјесми каже:)

Ја познајем коња и Јунака

То је Главом Кнежевић Јоване

Од Изгора мјеста питомога

Сад у чети попова Лазара

Нек бог знаде ударили Турци

Изашао је Боришић Смаиле

Са његових стотину Турака

Па се јесу тврдо утврдили

На Сјеници на Ограђеници

Па недају ока отворити

По Тепцима и по Језерима

(Новица позива у помоћ)

ЛАЗАР МИЛУТИНОВ ПОПОВИЋ  (1823-1915)

 (Према народном предању) Рад сликара Ранка Крстајића

СТЕВАН МИЛОВАНОВ ПОПОВИЋ, 1860. - 1943.

Стеван је рођен у Тепцима, гдје је и живио са породицом пре исељавања у Србију. Послије завршене основне школе завршава Цетињску богословију. Обавља затим свештеничку дужност у Тепцима, па је од стране епископа захумског Висариона Љубише у манастиру Острогу, рукоположен прво за ђакона, а затим за свештеника Тепачке епархије 1879. године.
Свештенички позив у тепачкој парохији врши дванаест година до 1891. године. За тај период службе у цркви, за "најревностније обављање свештеничке дужности" и за "врло добро владање" добија Свједочанство Црногорске митрополије, митрополита црногорског Митрофана. Поред свештенишке дужности Стеван обавња и дужност учитеља у тепачкој основној школи у времену од 1885. до 1888. године. Од тадашњег надзорништва основних школа оцијењен је као узоран васпитач дјеце и постиче завидан успјех у школској настави. У похвалном листу господара Књажевине Црне Горе из 1887. године између осталог пише: "...да је речени свештеник вршио учитељску дужност потпуно тачно и савјестно, што је много допринијело, како умном развитку поверене му младежи, тако и њиховом моралном понашању".
Прота је у мјесту био један од бољих гуслара, па су његово пјевање уз гусле сви радо слушали. Како је доста често ишао на Цетиње, краљ Никола је тражио да му гусла. На једном од тих путовања сврати прота у једну крћму у Никшићу да се одмори и затражи преноћиште. Увече затражи гусле (у свакој су кући и крчми гусле висиле), па се око проте зачас окупи повећа група слушалаца. Пјесма не би по вољи неким Турцима (муслиманима) јер је прота пјевао пјесму о страдању пљеваљског паше, кога су Дробњаци ухватили и осамарили, па један поднапит Турчин скочи, истргне проти гусле и поломи их. Чуо за то и краљ и од тада веле, није више тражио проту да му гусла. Можда је господар и прекорио свештеника што се у крчми није потукао са пијаним Турчином. Код куће је свештеник највише волио да окупи дјецу око себе и да им уз гусле пјева, "Тако ће ме најбоље запамтити", говорио је.

У младости Стеван је учесник - добровољац у ослободилачким ратовима против Турака, за шта му је издато добровољачко уверење министарства војске.
На сопствени захтјев разријешен је дужности у тепачкој парохији 1891. године и одселио се у Србију. О разлозима одласка оставио је кратак запис на једној црквеној књизи која се чува у Тепцима, гдје се каже: "Сен пантократор добик на дар од почившег митрополита Висариона Љубише у години 1881, а данас при мом поласку у Србију чиним ови напис ради свог дванаестогодишњег рада тј. службе у цркви и држави и ради тога да би читаче на себе обратио, почем сада се пресељавам у Србију. И не ради части ни ради славе, и не ради среће ни ужитка, но што овог суда главе не даше ми вај бољитак. Узроком неродних година, а живјети на врло слабој парохији изложен бик разним тешкоћама које ми не би могуће савладати, преселих се у Србију, желећи Отечеству своме срећан останак, бољу будућност, вишу државну и културну снагу, 29. септембра 1891. године".

Послије краћег боравка у Ћелијама гдје се налази познати средњевјековни манастир, Стеван се са породицом, женом и петоро женске дјеце, пресељава у Ваљево. У првим годинама службе у Цркви, највише ради на подизању цркве у парохији у селу Дражићу, мјесту на петом километру пута за Косјерић. Његов рад и допринос на изградњи ове цркве, је изузетно значајан и висок, а најбоље је цијењен и признат у Грамоти шабачког Епископа Димитрија из 1902. године, гдје се каже: "Ценећи ваш примеран рад да се у вашој парохији у селу Дражићу подигне црква, и да вас и свом признању о таквом раду и на видљив начин уверимо, стога вас одликујемо ЦРВЕНИМ ПОЈАСОМ као првим одличјем наше Цркве".

У периоду аустроугарске окупације (1916-1918). Стеван је повезан са Народном одбраном, и врло активно ради на прикупљању помоћи пострадалом становништву, због које ће активности бити и интерниран. Познато је да су окупаторске власти тада пљачкале становништво, па је завладала велика оскудица у најосновнијим животним намирницама. Прикупљена материјална помоћ преко организација Народне одбране, чији су спискови пронађени од стране окупационих власти и због чега ће Стеван бити више пута позиван и саслушаван у "Крајс команди" у Ваљеву, пружана је најугроженијима. Власти су му биле забраниле свако удаљавање од куће, а када је требало ићи у цркву, да обавља црквене послове, праћен је стражарно од стране наоружане патроле. Не могавши га ни на тај начин спречити у добротворним акцијама, интерниран је у Концентрациони логор у Ашаху. У логору је, са још 90 српских свештеника, остао двије године. Послије капитулације Аустроугарске монархије враћа се у Ваљево.
Активно учествује у служби цркви, али и у другим друштвеним пословима. 1932. године прота Стеван је изабран за одборника Ваљевске општине. У служби је провео пуних 58 година и за услуге учињене православној цркви, Свети архијерејски синод Српске православне цркве удостојио га је НАПРСНИМ КРСТОМ и титулом СТАВРОФОР".
Умро је 1943. године. Сахрањен је у порти цркве у селу Дражићу и до њених темеља подигнут је камени надгробни споменик са Стевановим ликом и натписом:

 

СТЕВАН ПОПОВИЋ, 1860-1943

ОКРУЖНИ ВАЉЕВСКИ ПРОТОЈЕРЕЈ - СТАВРОФОР

и АРХИЈЕРЕЈСКИ НАМЕСНИК

 Црква у Тепцима

Основна школа, у Тепцима

ПРВИ УЧИТЕЉИ, СУДИЈЕ, ОПШТИНСКИ ПОСЛЕНИЦИ

Увиђајући потребу за описмењавањем и школовањем кадрова за потребе органа друштвене управе, културе, црногорски главари су предузимали мјере описмењавања народа. Владика Василије је педесетих година 18. вијека послао на школовање у Русију дванаест младића. Петар Други  је 1834. г. обезбиједио набавку штампарије.
Први ученици су учили писменост од манастирских калуђера, за црквене потребе, а прва основна школа отворена је 1834. године. Нешто касније се отвара и Цетињска богословија као привремена школа, која 1869. г. прераста у Богословију цетињску у којој је требало да се школују свештеници и учитељи. Свршени ученици школске генерације Цетињске богословије 1871/72-74/75 били су први школовани учитељи, свештеници и други службеници у Црној Гори.
Непрекинуту нит писмености у Тепцима у XVIII и XIX вијеку, од доласка Стевана Дубљевића у Тепца, одржавала су свештена лица из нашег братства. Стеван, Милутин, Гаврило и Милован учили су у манастирима. Оскудних материјалних могућности манастири су пружали, образовање полазницима и у том периоду су једина мјеста писмености.


СТЕВАН МИЛОВАНОВ је први са значајнијим школским образовањем са завршеном Цетињском богословијом 1879. године. Прве три основне школе у нашим крајевима помињу се 1870. године: У Шавнику, Врелима и Тепцима. Основне школе отворене су: у Кршу 1869. г, у Врелима 1870. г, у Тепцима 1872. г, у Горњој Буковици и Боану 1900, Комарници 1914, Пашиној води 1916.  Године 1899. у Језерској капетанији, која је у саставу Дробњака од 2099 становника, било је писмено 255 мушкараца и 13 жена.

Из свједочанства Књажевства црногорског из 1891. године види се да је у периоду 1885-88. г. у Тепцима био учитељ поп Стеван Поповић. То је вријеме када је у основним школама све више дјеце, али су многа још без могућности да стекну основно образовање. Радила су на имањима, чувала стоку, а многа су у најмовима. Средњих школа није ни било у мјесту, оне су у Србији и градовима Црне Горе, а образовање на вишим и високим школама је за могућности сиромашних породица, још далеко.
Од писмених људи у мјесту – капетанији, у то вријеме је Видак Благов. Он је 1900. године писар у Капетанском суду у Жабљаку, што се види на светенцијама из тог периода, које је састављао и потписивао.
У периоду између два свјетска рата у гимназијама и средњим школама је осам ђака из нашег братства: Стеван Милованов, Саво Новичин, Вељко Милетин, Рашо и Драго Вукосављевић, Костадин и Миодраг Драгојев и @ивојин Благојев, међу којима нема женске дјеце. Са факултетским образовањем из нашег братства пре другог св. рата је Саво Новичин, дипломирао на Правном факултету 1924. године. Тек ће након завршетка рата, средњим и вишим образовањем бити обухваћена и женска дјеца.
Како је међу првим предратним интелектуалцима из нашег краја са завршеним факултетом, а касније на високој правосудној функцији у Србији Саво Новичин, а на друштвеној функцији у Дурмиторској општини Драгоје Новичин, то се из тих разлога чини осврт на њихове биографије.

САВО НОВИЧИН ПОПОВИЋ, 1897-1965

Рођен је у Тепцима, гдје је завршио Основну школу 1909. г. Отац га шаље на школовање, прво у Пљевља, а затим у гимназију у Ваљеву. Као доброг ђака стриц му Стеван препоручује Новици да га школују на Правном факултету у Београду.
Цијели ток школовања у Ваљеву, а затим и на факултету у Београду, због честих ратова Србије, текао је са прекидима. Период балканских ратова је вријеме борби наших народа за национално ослобођење и уједињење. Развијају се напредне идеје, које су имале снажан утицај на погледе и мишљење младих школованих генерација, које су стизале. Као гимназијалац уз напредну омладину надахњује се мислима српских социјалиста и у кругу напредне интелигенције стиче слободарске идеје, које су отварале видике уједињења и духовног развоја. Уласком Црне Горе у рат он је са дурмиторском омладином окупљеном око напредних интелектуалаца. (Из говора Пера Крстајића).
У том периоду је писар у Војно-контролној комисији. За вријеме студија је у центру организовања студентских протестних зборова, демонстрација и штрајкова за одбрану аутономије универзитета. Године 1920. је поново у свом крају где је узео видно учешће на изборима за Уставотворну скупштину, помажући кандидатску листу познато револуционара Јована Томашевића. У сталном контакту са људима напредних демократских схватања, често је био на мети тадашњих власти. Његов основни циљ је да се у политици према социјалистичким начелима остваре тежње наших народа, ради коначног остваривања велике југословенске мисли уједињења, у чијем знаку активно учествује у акцији уједињења Србије и Црне Горе.
Познавао је тешку прошлост наших народа, мукотрпан и тежак живот кроз дуготрајну борбу за слободу, његову традицију и осјећање правде, па су и ти фактори утицали на избор правосудног позива. Правни факултет у Београду завршио је 1924. године и запослен је као приправник и практикант. Послије положеног судијског испита ради као судија у Штипу, Охриду и Ражњу. Похваљиван је и одликован (Орден Светог Саве) а суд у Охриду је те године проглашен најбољим у Краљевини.
У Алексинцу се оженио и засновао породицу, где га затиче и капитулација Југославије 1941. године, на дужности старешине среског суда.

Рат је многима, а нарочито присталицама и учесницима НОБ-а, донио многе патње и страдања. Прогони, одвођење у логоре и стрељања на Бубњу у Нишу су била масовна и свакодневна, као одмазда за развијање устанка и покрета за ослобођење у овом крају. У вртлогу тих догажаја нашао се и Саво. Почетком фебруара 1943. године Управа нишке полиције упутила је акт Окружном суду у Алексинцу са захтевом да судија Саво Поповић, старешина среског суда, и Стеван Булајић, судија окружног суда, "сместа имају напустити Алексинац, јер се располаже са подацима да исти имају везе са акцијама левичара. У противном биће ухапшени и предати Специјалној полицији у Нишу".  Прогонство је захтевано "у интересу безбедности града Алексинца и околине", како је то у акту полиције под претњом застрашујуће, наређивано. Склања се у Београд гдје у илегалности, радећи за циљеве НОП-а, дочекује ослобођење. У том ратном периоду станује на неколико мјеста код пријатеља, често мијењајући преноћиште, измичући полицији, која му је и овдје "за петама". Једне ноћи агенти су дошли по њега и чекали су га у стану. На вријеме је обавијештен и склонио се. Станодавац је упорно тврдио да тај не станује код њега. Послије проведене ноћи у чекању, агенти су изјутра напустили стан. Сјећам се дједа Новице, који се, не знајући за судбину Савову и његове породице за цијело вријеме рата, често храбрио: "Сачуваће га пријатељи".
Организовањем Народне власти у Београду ради на питањима утврђивања ратних злочина окупатора. Априла 1945. године, Председништво Антифашистичког вијећа народног ослобођења Србије именује га за Председника Првог окружног суда у Београду. Члан је хипотекарне банке у Београду, дирекције ДОЗ-а ФНРЈ и Републичке изборне комисије.
Двије године након именовања за првог предсједника окружног суда Београда у послијератној Југославији, 1947. године изабран је за судију Врховног суда Србије. Понет идејама новог времена доживео је Нову Југославију као човјек коме на срцу лежи добро народа и хуманизација људских и друштвених односа, било да дјелује као судија или друштвени радник (Перо Крстајић у некрологу на Савовој сахрани).
Живот пун рада и тешкоћа, али и признања и успјеха завршен је 23. марта 1965. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

ДРАГОЈЕ НОВИЧИН ПОПОВИЋ, 1892-1972

На Октоиху у цркви у Тепцима мастилом исписан стоји запис: "Драгоје Поповић, завршио четири разреда основне школе 1903. године." Пошто није наставио школовање, убрзани ратни догађаји затичу га као регрута Језеро-шаранског батаљона, у чијем саставу учествује прво у турском (1912), а затим у бугарском (1913) рату. Када је послије кратког предаха оружје поново проговорило учествује у Мојковачкој бици као тобџија седме Дебонжове батерије Нишко-градског артиљерског одреда придодатој црногорској војсци као појачање у чувеној бици.  Зимско је било доба, мјесец јануар, а велики мразеви ледили су руке на пушкама војсци, која је у снијегу на положајима очекивала непријатеља. Причали су: "Могли смо испуцати оних пет метака што су у пушци, али је поново напунити, са прстима који су се укљавили од студени, не би сигурно били у стању". У том ишчекивању Драгоје је са још једним регрутом одређен да током ноћи пренесе поруку српској јединици, која се налазила на супротној десној страни Таре. Савладавши дубоки кањон и газећи сметове преко снијегом завејаних терена под контролом Шваба успоставили су везу и вратили се у јединицу, што није остало без заслужног признања. Дошао је слом и капитулација. Августа мјесеца 1916. године интерниран је у логор Нађмеђер, у коме је био до новембра 1918. године.

Без значајнијег школског образовања, његове ће личне особине осјећања правде и објективности, уздићи му ауторитет и углед у мјесту, што ће касније одредити његов животни пут. Познавајући тешкоће и потребе народа уважавана је, а поштована и цијењена његова ријеч и мишљење од мјештана. Њега ће три стотине Тепчана још 1925. године "као једног од виђенијих људи тога краја", како пише Др Д. Остојић, изабрати за свог представника у спору којег су водили са фирмама које су вршиле експлоатацију и сјечу тепачких шума. Четрдесетих година у три мандата биран је за предсједника дурмиторске општине. Један пут (1934) именован је за предсједника општине, као први члан Општинског одбора Жабљака, чији је мандат трајао три године.
Године 1935. је у својству предсједника општине дочекао државну делегацију у Жабљаку са кратким говором пожелевши им добродошлицу, која је ту дошла ради предаје пута Жабљак - Пљевља у саобраћај.
У устанку 1941. године учествује у разоружању италијанске посаде у Жабљаку у мјесецу јулу. Крајем те и првом половином 1942. године, учествује у борбеним акцијама дурмиторског НОП одреда, као замјеник командира чете.  Средином 1943. године је ангажован на изградњи Народне власти. П. Крстајић о томе пише да се тих дана одређују поједини другови који ће говорити на зборовима и то, за дурмиторску општину: В. Ђерковић, Ст. Жугић, Мићун Јауковић и Драгоје Поповић...
Априла мјесеца 1943. године изабран је за члана Народно ослободилачког одбора Жабљака, Октобра мјесеца 1943. године је командант Команде мјеста у Жабљаку, на којој дужности остаје до краја рата и расформирања Команде мјеста.  Одликован је са ратним одликовањима, међу којима је и медаља за храброст, и као официр демобилисан и преведен у резерву.
Послије рата је на разним дужностима привредних организација до 1955. године, када је пензионисан. Послије краћег боловања умро је 1972. године и сахрањен на сеоском гробљу у Подгори, где је касније подигнут споменик.