Тепца

ДУРМИТОРСКИ КРАЈ

- ПРОШЛОСТ

- ВРХОВИ

- РИЈЕКЕ И КАЊОНИ

- ЈЕЗЕРА

- БИЉНИ И ЖИВОТИЊСКИ СВИЈЕТ

- ИСТОРИЈСКИ СПОМЕНИЦИ

- ЛЕГЕНДЕ

- ИЛУСТРАЦИЈЕ

ДУРМИТОР  У  СЛИЦИ  И  РИЈЕЧИ

СЕЛА ТЕПЦА И ПОДГОРА у којима живе Поповићи налазе се на 7-8 км удаљености североисточно од планине Дурмитор. С обзиром на изузетне љепоте Дурмиторског краја, нарочито за наше млађе читаоце, који нијесу видјели ове предјеле, а можда неће имати прилику да их било када посјете, даје се краћи приказ овог подручја у слици и ријечи, да би колико толико стекли увид у његову историју, природне љепоте и развој.

О Дурмиторском крају, становништву, његовој бурној историји, природним карактеристикама и одликама, кањонима ријека, језерима, биљном и животињском свету, као и животу и обичајима житеља, писане су и објављене многе научне студије. Вук, Цвијић, Томић, Благојевић, до истраживача новијег времена чији ће се радови делом користити у овом опису, дали су исцрпну анализу овог подручја.

Дурмиторско подручје обухвата: Дурмиторски планински масив, Пиву и Дробњак (Језера, Шаранци, ужи дио Дробњака и Ускоци).

ИЗ ПРОШЛОСТИ ДУРМИТОРСКОГ КРАЈА

У периоду прије новог рачунања времена на просторима Дурмитора сачували су се трагови о боравку старих народа. Илири су на овим просторима били у другом вијеку прије нове ере, али слабе државне организације, брзо су од Римљана прихватили културу и језик. Неколико вјекова су се безуспјешно опирали, али у првом вијеку пре н. е. бивају покорени и насељавају Римску провинцију Илирик. О боравку Римљана на овим просторима сведоче остаци моста у Левер Тари, као и плоче са Римским натписима. (39-81).

Постоје материјални докази за боравак племена Матаруга, за које многи сматрају да је Илирског поријекла. "Матаруге су Илирско племе и њихова су гробља сачувана у селу Тепца" (34-15) а по многима су њихови огранци Кричи који се на Језерима задржавају до краја 17. вијека. Кричи су по предању најстарији слој средњевјековног становништва око Дурмитора. У Језерима једна пољана се зове Кричко Поље, а друга је на Сињајевини. Жита нијесу сијали, већ су са стадима оваца живјели, љети на планинама, зими у жупама. Средином 17. вијека, послије дугих борби, потискују их Дробљаци на десну страну Таре. Настањени су око горњег тока Ћехотине. Крајем 17 вијека ово јако племе је расељено (53-К.5-396).

Доласком Словена из Галиције у 7. вијеку, потискујући аутохтоно становништво, развија се не само сточарство, него и земљорадња.

Формирањем словенских држава Дурмиторско подручје је у саставу Зете, Рашке или Босанске државе. Успон средневјековне српске државе са Немањићима, прекинут је изгубљеним биткама против Турака на Марици 1371. и на Косову 1389. године. Коначан пад Српских држава под Турску власт, након кратког успона за вријеме Стефана Лазаревића, је средином 15. вијека, пропашћу Бранковића 1459. године, а Дурмиторски крај је под Турцима од 1468. године. Настало је вјековно ропство и тешки дани по српски народ. Услед тога и долази до честих буна и устанака.

По предању у 14. вијеку Дробњаци се селе са Косова, гдје и данас постоје топоними који носе назив Дробњака (у Штимљу и Неродимљу), као свједоци њиховог боравка. Име Дробњак први пут се помиње 1285. године (А. Лубурић). Константин Јиричек пише да су Дробњаци на Дурмитору од 1345. године. Продором Турака на наше просторе Српски се живаљ повлачи у брдске планинске предјеле, гдје је за живот било скровитије. О томе пише Ј. Цвијић: Напуштена су плодна поља и приморје и склањали се у кршевите предјеле. Дробњаци су са Косова преко Босне дошли у Бањане. Одатле су као сточари издизали на Дурмиторске просторе, гдје су били пространи пашwаци и ту су дизали катуне. Због тога се сукобљавају са староседеоцима Кричима. Организовано тукли су се са овима на Ивици и Пољани гдје и данас постоји мрамор убијеног кричког војводе. Побједом, Дробњаци задобијају пространа Језера, користећи пашњаке и косаницу за стоке. А гдје је стока ту је и берићет, и катуни прерастају у стална насеља и станшта не само чобана, него и њихових породица.

Убрзо долази и до сукоба са Турцима. По предању почетком 16. вијека долази до сукоба код Села Мокрог, гдје и сам турски предводник Нусреф бег буде распорен. Послије овог догађаја (1541.) расте притисак Турака на Дробњак. Један од јачих покрета отпора у то вријеме водио је Никшићки војвода Грдан 1597. године, а у коме учествују Дробњак и Пива. Устанак захвата и околна српска племена. Устаници се окупљају око манстира Мораче, чувара српске цркве и племена. Појава војводе Грдана забринула је Турску, која затражи помоћ од суседних санxаката. Војвода Грдан, гајио је наду у помоћ Запада, која иако тражена није му пружена. Под далеко бројнијом Турском војском покрет је угушен 1613. године.

Дробњаци и Пивљани су на страни Млетака у Кандијском рату (1645-1669.), када су Турци намеравали да узму Крит. За учешће Дробњака, Турци им се свете, па су на вјеру позване кнезове (57), по обијачу на превару све посјекли. У то вријеме пада и учешће у четовању чувеног харамбаше и јунака Баја Пивљанина, о коме пјевају многе народне пјесме. Због његове неустрашиве борбе против Турака "Невјерних пограничних варвара" овом харамбаши и Његош посвећује стихове. Погинуо је у боју на Вртијељци 1685. године. Те године Турци нападају Пиву са два правца и наносе им велике губитке. (По предању око 800 Пивљана) а тада и Морејски рат почиње и траје до 1669. године, када Војвода Илија Косорић тражи помоћ од Млетака. Иако су на страни хришћана против Турака, изостаје обећана помоћ.

Почетком 18. вијека устају против Турака, овог пута на позив руског цара Петра Великог 1711. године. Борили су се до 1714, а када их са бројнијом војском прегази Ћуприлић.

Покушаји Турака да умире и да исламизују Дробњак наишао је на снажан отпор... Муслимане из Бихаћа доведене за ову прилику Дробњаци побију, послије чега Турске власти заводе нове намете на становништво. Дробњаци су често у помоћи суседним српским племенима. 1794. год. похаран је од стране Никшићких и Гатачких Турака. У сукобу на планини Крнову 1796. г. гине предводник Дробњака Вук Лопушина. ("На Крнову вију орлушине, изнад гроба Вука Лопушине". Р. Б. Т.). Немири су се пренијели и у 19. вијек, који је пун сукоба, паљевине и похаре. На Дробњак насрће и разара га 1801. г. паша Миљевина. Ништа не може да сломи устанички дух и тежњу за слободом, већ охрабрени Крађорђевим устанком у Србији 1804. г. снажно се опиру Турцима у бојевима вођеним 1805. г. Устанике предводи војвода Стојан Караxић и поп Милутин Церовић. Пошто није дошло до мира, Сулејман паша порази устанике, те поново хара и онако опустошени Дробњак. Сукоби су и у току 1809. г. када долази до повезивања са Карађорђем и борбе на Златибору у којој је са Дробњацима барјактар Гаврило Шибалија.

У сукобима 1811. и 1812. г. послије напада Сулејман паше напада и паша Миљевина али у тим сукобима Турци трпе и поразе. Напади су поновљени 1817. и 1830. године. Под руководством Новице Церовића, Дробњаци убијају по злу познатог Смаил-агу Ченгића и 75 харачлија 1840. год. Пошла је војска од 300 Гатачких и 200 Никшићких Турака да купе харач по Дробњаку. С јесени те године Турци се свете и организују напад у коме гине око 70 Дробњака а неколико стотина падне у ропство, који су касније откупљени. Ти су догађаји иснпирисали пјесника Мажуранића да напише познати еп "Смрт Смаил аге Ченгића".

Дурмиторски крај је у тијесној вези са Црном Гором. Наиме, Дробњак је припадао Дринском кадилуку (Историја Ц. Горе) са сједиштем у Фочи; једно вријеме је у саставу Пљеваљског кадилука, а од 1830. године у Гатачком.

Миралај паша из Пљеваља напада Шаранце 1862. год. У боју који сматрају за највећу Турску погибију у историји Дробњака погинуло је у једном дану 2.000 Турака. Дурмиторци су изгубили 130 устаника (19-223), у њихову част и спомен подигнута је црква на Жабљаку. Дробњаци и Пивљани учествују, на позив Краqа Николе, у Херцеговачком устанку 1875. године - Невесињски устанак, који се шири целом Херцеговином. Већа Турска војска напда Шаранце, дочекује их и војвода Трипко Xаковић који у овом боју и гине. Из Гацка Турска војска од 10.000 низама буде дочекана на Муратовици октобра 1875. год. Појачани Дробњацима (4.000 укупно устаника) сузбију Турке који се врате у Гацко, остављајући 1325 погинулх. (19-240).

Године 1877. Турци спаљују Језера. Попаљене су све куће. О томе је Ј. Цвијић писао: "Нигдје није остало куће, колибе, савардака, стога сијена да није са земљом сравњено" (39-83). Војску Хафис-паше на Језерима дочекује Лазар Сочица, али се Турци вјешто извуку и одступе према Пљевљима.

Неуморни су били Дурмиторски ратници за цијело вријеме турске власти, а стизали су и да помогну угрожена српска племена на многим бојиштима Црне Горе, Србије и Босне. Хитали су ратници да помогну и Његошу и Карађорђу. Без обзира колико су Турски силници били снажни и осиони, главом су плаћали сви који су силом на част и слободу у тих ратника насртали.

Наведно је само неколико значајних сукоба јер би детаљније описивање ових сукоба превазилазило оквире овог рада. Читаоцу се са ових неколико навода скреће пажња на надљудске напоре Дурмитораца и њихову непрестану борбу и страдање које није престајало до коначног ослобођења. Берлинским конгресом јула 1878. г. цео Дробњак је у саставу Црногорске државе. Језера и Шаранци су формално до ове Одлуке били под Турском влашћу а фактички су били у саставу Црне Горе јер су им и порез плаћали и слушали наређења са Цетиња. (39-83).

ВРХОВИ ДУРМИТОРА

Динарски планински систем дуж Јадрана у свом средишњем дијелу увеличава дурмиторски планински масив. Горостасни масив са преко двадесет голих, кршевитих висова преко 2.400 м. н. в. прекривен је снијегом скоро цијеле године. Испресијецан је кањонима ријека Таре, Пиве и др. чија дубина у близини јача утисак планинских висова. Масив је кршевит и тешко проходан, у подножју на висоравнима обрастао четинарима, са пространим пашњацима на падинама и висоравнима, и са преко двадесет глечерских језера, које зову "Горске Очи". Планина је маркирана, па је могућ приступ овим врховима путем маркације и обележеним стазама за туристе и љубитеље природе.

Највећи врх је Боботов Кук 2.523 м. н. в. у средишњем дијелу масива, надвисује све оштре врхове планине.

- ШЉЕМЕ 2.477 м је у близини Боботова Кука.

- ВЈЕТРЕНО БРДО 2.290 м

- ПЛАНИНИЦА 2.340 м

- ЗУПЦИ 2.310 м

- ОБЛА ГЛАВА 2.400

- УВИТА ГРЕДА 2.300 м. Љепотом ових врхова чији су и сами називи поетични и често облацима замагљени, доминира чудесни

- ПРУТАШ, 2.400 м, наднешен над Шкрку и њена језера. Додирује живописну громаду

- ШАРЕНЕ ПАСОВЕ, 2.360 м, прошарану зеленим травнатим појасом кроз стрме црвене стијене Пасова.

- МЕЂЕД, 2.310 м, је непосредно изнад Црног Језера, у чијим се водама огледа а чији облик подсјећа на његова становника по коме је и име добио.

- САВИН КУК, 2.313 м, са врхом Савином Водом је изнад равних језера, обавијен облацима и легендама о Св. Сави. Због повољног прилаза, у новије вријеме изграђена је жичара до његовог врха, као и стазе за смучаре па пружа изванредне могућности за спорт и рекреацију.

Са Савина Кука и Међеда допире поглед до свих планина Црне Горе и околних планина Србије и Херцеговине.

- БЕЗИМЕНИ ВРХ, 2.480 м, и

- БАНДИЈЕРНА, 2.400 м, до чијих врхова је прилаз маркацијом и планинским стазама, као и другим врховима.

- МИНИН БОГАЗ, 2.402 м

- ВЕЛИКА РТИНА, 2.400 м, прилаз је маркираним стазама.

- ДОЊЕ РАВНЕ ГЛАВЕ, 2.460 м, прилаз стазама.

- ТЕРЕЗЉИН БОГАЗ, 2.402 м.

- СУВА РТИНА, 2.284 м, прилаз је маркираним стазама.

- ЧВОРОВ БОГАЗ, 2.260 м

- СЕДЛЕНА ГРЕДА, 2.226 м, прилаз је маркацијом, колима од Жабљака и дање успон пјешице.

- ЛОЈАНИК, 2.180 м

- БОЉ, 2.066 м, прилаз Маркацијом и колима од Седла, а даље пјешице. (47-23)

- ЦРВЕНА ГРЕДА, 2.100 м, је сјеверније од Међеда и Алишнице, у продужетку је

- ПАШИНА ГОМИЛА, 2.196 м, па врх

- ВЕЛИКИ ШТУОЦ, 2.104 м, изнад села Тепаца је

- МАЛИ ШТУОЦ, 1953 м. Падине Штуоца су под клековима што крајолик чини импресивним, и са пространим је пашњацима за стоку.

Подручје је добрим дијелом насељено: Планина и Жупа Пивска, пространа језера, Дробњак. Површи су обрасле травом и пружају услове за исхрану стоке, па је то познат сточарски крај. Подручје је са заравнима, долинама, доловима, вртачама, главицама и многим појавама кречњачког земљишта. Густе су и бујне четинарске шуме на источној страни подручја, дуж била кањоном ријеке Таре. По јединственој на свијету врсти бора, позната су Црна Пода. Није ријетка појава лишћара иако су велике висине, јер је на овом подручају позната појава инверзије шума.

Скреће се пажња читаоцу на називе појединих мјеста и врхова која као да својом милозвучношћу и поетиком у себи допуњавају утисак што их природне љепоте подручја стварају. Ево неких: Планиницам, Пруташ, Обла глава, Шарени Пасови, Шаригора, Јаблан Бара, Вјетрена Брда, Милогора, Увита греда, Бијела Врела, Црвена Греда, Црна Пода, Јелина Гора, Дјевојка, Колијевка, Божур. Народ им је давао имена која су одговарала облику, изгледу и функцији, симболом и љепотом. Та су имена мелодична, мека и тврда, сликовита, каква је и љепота саме природе. А сликовите су и пјесме које се чују у Дурмитору:

Ој високи Дурмиторе, што се вијеш тамо горе,

У висине неба света по теби се облак шета.

На теби је сњега вазда, су тијем си добар газда,

У теби су цјеле зиме равне брда и долине.

Кад с истока сунце гране, прва свјетлост на те пане,

Кад облаци с мора пођу, на висове твоје дођу.

Тишину ти муња квари, снијег млади стиже стари.

Једна од најљепших пјесама о Дурмитору, пјевана на свим просторима Југославије, на репертоарима многих аматерских и професионалних К.У. друштава, нарочито пјевана у јединицама Армије, које су је највише шириле је:

Дурмиторе висока планино, а Језера моја постојбино,

Да је мене у Језера доћи, да ја видим моју бјелу кулу,

и у кули моју вјерну љубу, да се није кула обурвала,

да се није љуба преудала*.

РИЈЕКЕ  И  ЊИХОВИ  КАЊОНИ

Дурмиторски масив је испресијецан дубоким и живописним кањонима ријека, мале дужине, стрмих обала. Подручје је богато водотоковима и језерима који представљају хидрографску мрежу подручја.

- ТАРА*, кањон ове ријеке је најимпресивнији, по својој љепоти и дубини. Дубина је на мјестима и до 1.300 метара и највећи је кањон у Европи, дуг  78 км. Ријека Тара настаје од многих рјечица и потока које од планине Комова, цијелим својим током дуж,ине 150 км појачавају воде ријеке. Кањон је најдубљи код села Тепаца. Ту се Тара пробија између планинских масива Дурмитора-Штуоца и Ћуровца са лијеве и планине Љубишње и Ограђенице са десне стране, пјенушава у валовима брза ка својој саставници Пиви на Шћепан Пољу, одакле тече Дрина.

Живописни кањон је обрастао зеленилом. У проширењима су формирана села са доста обрадиве земље, ливадама, повртњацима, воћњацима и стадима на пашњацима, као и са бројном дивљачи и богатством рибе у ријеци. Дуж ријеке су и стјеновите и шљункасте терасе, подови, плитке увале, вртаче, луке са мало обрадиве земље а и литице висине преко хиљаду метара.

Некада су у вријеме сјече Тепачке шуме, храбри трифтари кротили брзаке Таре и сјечене оморе у кањону, низ речну матицу цапинима отискивали. Њихово је радно мјесто било на јаловом облом трупцу ношеном бучном Таром. Лазин камен и друга мјеста у буковима Таре постадоше њихови трајни споменици. Сада низ Тару плове сплавови пружајући ужитак многим страним и домаћим туристима и љубитељима природе.

- ПИВА, кањон ове ријеке је други по величини. Ријека је дубоких обала цијелим током и дубок је 800 метара. Пробијајући се кроз стијене обилује многим брзацима, буковима и вировима. Настаје од ријеке Сињца и Комарнице код Плужина. У кањону је изграђена брана за хидроелектрану висине 220 м образујући вјештачко Пивско језеро дуго 40 км и дубоко просечно 100 м. Јаких је притока и изузетно богата рибом.

- КОМАРНИЦА, њен кањон је посебно импресиван и лијеп. Ријека је понорница и код Безуја у Пиви улива се у Пивско језеро. На мјестима је кањон потпуно мрачан, јер од вертикалних литица које се у врху готово састављају, свјетло тешко продире. Познат је дио кањона са називом Невидео. Висина обала је до 300 метара, врлетне литице су неприступачне. Прима Грабовицу и ријеку Буковицу.

- БУКОВИЦА, њен је кањон цијелим током у зеленилу, што се види на слици. У свом току прима ријеку Тушињу, Бијелу и Шавник. Испод села Дужи у Дробњаку састаје са са Комарницом и улива у Пиву.

- СУШИЦА - понорница, понире неколико пута, кањон је дуг 14 км, улива се у Тару. Сличан је кањону ријеке Грабовице и Драге.

- ТУШИЊА,

- БИЈЕЛА

- ШАВНИК

- ДРАГА

- ГРАБОВИЦА су ријеке на многим мјестима приступачне стоци ради појења

- ЈЕЗЕРШТИЦА и

- ЉУТА - све ове ријеке пробијају се кроз уске теснаце изме|у стрмих обала, стропоштавајући се у хучним буковима. Љута својом силином пресијеца Тару. Познат је бук код села Тепаца Брштановица, а код Дивљих лази Тара је сужена на 2-3 метра. Све оне имају и економски значај, јер су на мјестима, као и десетине локви, приступачне стоци.

ЈЕЗЕРА У  ПЛАНИНСКОМ  МАСИВУ  ДУРМИТОРА

На релативно малом простору Дурмитора налази се двадесетак, по љепоти познатих, глечерских језера. Први их је описао назвавши их "горске очи", Јован Цвијић. Указао на начин њиховог постанка, добијање и губљење вода и њихов значај за привреду краја. Писао је да су то хидрографски објекти еволутивни, чији су базени у брзом мењању. У привредне сврхе за коришћење вода језера битан елеменат је водни биланс: храњење и губљење језерске воде. Сва су привлачна за туристе и љубитеље природе, јер су разнолика, живописна, разне величине и околине, са бујним пејзажом у околини. На језерима су вршена истраживања и објављени многи стручни радови (др Стеван М. Станковић и др.). Као хидрографски објекти многа су од привредног значаја.

- ЦРНО ЈЕЗЕРО. Највеће је и најљепше, на висини 1413 м, надомак Жабqака (2,5 км). Прилаз језеру је асфалтним путем, а приступачан је и са шумских стаза и путељака. Налази се у честару четинарске шуме која је уз саму обалу језера и огледа се у мирној језерској води, чинећи је црном, па отуда и име. Испод је самог масива Међеда чије се стране одмах изнад обала дижу под углом од 60 степени. Испод Међеда у прољеће, кад отопи снијег, избијају воде врела Челине које се низ стијене стропоштавају у језеро. Воду језеро добија од киша и околних врела. Највише воде добија од отоке Змињег језера, Млинског потока. Из Језера отиче поток Жабљак чију воду гутају многи понори, а кад се напуне водом, поток Језерцем отиче у Тару. Језеро је у облику осмице, чине га Мало и Велико, спојена језерском узином. Укупно је дуго 1155 м, а широко 810 м. Велико је дуго 855, широко 615 м, дубине 24 м, док је Мало дубоко 49 м. (39-70).

- ЗМИЊЕ ЈЕЗЕРО је испод Црвене Греде на висини 1495 м. Воду добија од извора а његове воде Млинским потоком, на коме су били млини Новосела и Шамшала, отичу у Велико Црно језеро. Дуго је 230 м а широко 123 м. Јован Цвијић је указао на могућност снабдевања становништва пијаћом водом из овог језера. Из извора Ока, испод самог језера, изведена је каптажа за снабдевање водом Жабљака и околних села. Воду добија од извора и дубоко је 7,7 м.

- ЈАБЛАНОВО ЈЕЗЕРО је у близини Змињег и оно је испод Црвене Греде која га обухвата са једне, а зелене четинарске шуме с друге стране.

- БАРНО ЈЕЗЕРО, 1543 м, обилује барском вегетацијом и љековитим биљем и обрасло четинарима. Сместило се испод Босаче и Питомина.

- ПИВСКО ЈЕЗЕРО, настало је изградњом бране на ријеци Пиви за хидроелектрану "Мратиње". Дуго је 40 км, а дубоко у просеку 100 м. У близини језера је чувени средњевјековни Пивски манастир, измјештен са првобитне локације, која је под водом језера.

- СУШИЧКО ЈЕЗЕРО, 1140 м, је у Кањону Сушице испод села Недајног у Пиви. Преко љета пресуши, дно обрасте травом, коју сељаци косе за стоку.

- ЗЕЛЕНИ ВИР, 1890 м. Језеро је у леднишком цирку испод Мининог Богаза. Прилаз језеру је преко Седла.

- ЗЕЛЕНА ЛОКВА, 1780. Језеро је у цирку између Међеда, Минина и Чворовог Богаза. Прилаз језеру је маркиран.

- ВЕЛИКО ШКРЧКО ЈЕЗЕРО, 1726 м, налази се у Шкрци у масиву Дурмитора, испод планинских врхова Планинице, Пруташа и Шарених Пасова. Воде овог језера испод села Мала Ц. Гора избијају у кањон Таре у Сувим врелима, а у кањон Сушице у водопадима Скакала. Дуго је 700 м, ширине 270 м. Вода му је модро зелена па га зову Модро језеро. По бистрини воде и њеној боји, беспрекорној чистоћи, спада у најљепша језера. Воду добија од потока који доноси воде снежника, као и од извора по дну језера. Температура воде је 15 степени.

- МАЛО ШКРЧКО ЈЕЗЕРО је под одсецима Пруташа и Груде, отворено зелене боје. Воду добија од слабих извора по дну и странама. Басен је у стени, на висини преко 1700 м.

- ВАЛОВИТО ЈЕЗЕРО, 1690 м, је испод масива Стожине, Ранисаве, Увите и Седлене Греде. Напаја се изворима а околина је под валовима околног камења. Дужина му је 225 м, ширина 85, а дубоко је 3,5 м. Воду добија од околних извора.

- МОДРО ЈЕЗЕРО, 1632 м, је подно Ранисаве у Пошћенској долини, богато је рибом. Вода је модре боје што крајолик Дурмитора чини импресивним. И оно воду добија од извора а отиче потоком.

- СРАБЉЕ ЈЕЗЕРО је малих димензија и налази се испод Ранисаве. Воду добија топљењем снежника а губи је кроз невезане стијене. Послије наглог топљења снијега образују се локве. У базену језера лежи снежник, на висини 1668 м.

- ПОШЋЕНСКО ЈЕЗЕРО је у Пошћнској долини. Бројна стада са околних пасишта се поје на њему, па има привредни значај. Дуго 235 м, широко 210 м и обрасло барском вегетацијом.

- ВРАЖЈЕ ЈЕЗЕРО је код села Новаковић на Језерској површи на висини 1411 м, има рибе у њему и веће је поврпине. Дуго је 637 м, ширине 245 м а дубоко око 11 м. Воду добија од извора и потока. У близини изнад њега су стећци и Грчко Гробље. Његова је прошлост обавијена причама и легендама па мјештани нерадо ноћу поред њега иду.

- РИБЉЕ ЈЕЗЕРО, 1422 м, је у Близини Вражјег, под Облом Главом, богато рибом. Од ова два језера пружа се изванредан поглед на дурмиторске висове. Дуго је 400, широко 250 метара, дубоко 5,5 м. Воду добија од извора и потока. Ова два језера су највећи хидрографски објекти Језерске површи.

- ЗАБОЈСКО ЈЕЗЕРО је на Падинама Сињајевине у честару четинарских шума. Воду добија од околних извора и топљења снијега. Када воде језера, услед наглог отапања снијега, надођу, отичу обрушавајући се низ водопаде до 100 м висине. У забити је и без путева, па изванредне природне љепоте језера и околине остају ван домашаја посјетилаца.

- ЗМИНИЧКО ЈЕЗЕРО је у долини Зминице, на обронцима Сиwајевине, између Кучајевице, 1781 м. н. в, и Шаригоре. И оно је окружено четинарским шумама и бујном вегетацијом.

- МАЛО ЈЕЗЕРО, 1788 м, је изнад села Босаче у ували подно Црвене греде. С једне стране су стијене, а са друге шуме.

- СУРУТКА ЈЕЗЕРО, 1960 м. До њега се стиже колима до Седла а даље пешице, стазом.

Уз мало више труда и напора до свих се језера стиже пешице, а до неких и аутом.

БИЉНИ  И  ЖИВОТИЊСКИ  СВИЈЕТ

Високо подручје Дурмитора, његова изложеност утицајима континенталне и приморске климе, као и великим падавинама за вријеме зиме, знатно утичу на врсту и бројност биљака и животиња. Клима је под утицајем континента и медитерана, са доста сунчаних дана. Љета су кратка и свјежа, зиме дуге и хладне и сњеговите, велике облачности и падавина. Јесени су топлије од прољећа. Предео источно од Пиве и Комарнице услед удаљености од мора и велике висине су оштрог поднебља (37. К2. 403). Мјеста у кањонима ријека гдје је умније и од вјетра заклоњеније, умереније климе, среће се разноврстан биљни свијет и прибежиште је нарочито зими, неким врстама дивљачи. Само планински врхови су кршевити и голи а у подножју су обрасли густим четинарским шумама. И густа смрчева шума прошарана је буковином и јелом, нарочито је очувана око Црног Језера (37.К2.409), а шуме црног бора су фрагментарне и налазе се у кањонима ријека, највише их је у неприступачним литицама. У кањону Таре на Црним подима расте чувени црни бор висине 50 метара и старости 400 година, а стабла смрче су на овим просторима висока до 400 м и старости 300 година (19-59). Биљни свијет је нарочито бујан у прољеће, кад се ливаде зазелене, удари калац, оспу са најразноврснијим бојама цвијећа. Подручје је богато и љековитим травама: Линцура, боквица, мајчина душица, кантарион, жалфија, пелин, коприва, маслачак и др. као и знатан број јестивих гљива: вргањ, смрчак, лисичарка и др. Природа је због чистине ваздуха изузетно корисна и погодна за опоравак и рекреацију, зими и љети, то је права ваздушна бања.

Подручје Дурмитора пружа врло повољне услове за живот и развој разноврсне дивљачи. Велики број стеновитих врхова, кањона дубоких долина, врлетних стијена и точила, језера и др. појила, густих четинарских и листопадних шума, пространих пашњака и других еко система који пружају повољне услове за развој фауне.

У масиву Дурмитора, нарочито у кањонима ријека живи виторога дивокоза. Грациозна, плашљива, брза, изузетно спретна у пентрању стијенама. У кањону Таре је најчешће виђена у Љутим косама гдје једино она смије заћи. 

Срна је изузетне љепоте главе и тијела, лака у скоку, хитра и плашљива. Највише страда од вукова. Живи на површи по базенима језера и околним шумама.

Лисица је велика штеточина у селима гдје се појави. Лукава и окретна, од ње страдају кокоши и зец. Лове је гвожђима, премда врло тешко, јер је опрезна. 

Вукови се најчешће крећу по шумама Језера и Шарана. Нападају овце и друге домаће животиње те су велике штеточине. Хватају их у гвожђа и постављају отровне меке. 

Веверице су у рупама стабала у шумама. У шумама су још и зец, куна, златка и бјелка, ласица, дивља свиња и медвед. Ређе се појављују, али гдје дођу праве штете сељацима.

Од пернате дивљачи познати су тетријеб, јејина, голуб, јаребица, жуна, зеба, сјеница, пољска шева, кос, детлић, а бројне су и грабљивице соко, јастријеб, кобац и штеточине: врана, сврака, врабац и друге.

Ријеке и језера су богата рибом: пастрмка, младица, клијен, липљен...

Због љепоте природе, Одлуком међународног комитета за свјетску културу и природну баштину Национални парк Дурмитор (39.000 Ха М.П.) уврштен је у списак свјетске културне и природне баштине. (34-18).

КУЛТУРНО  ИСТОРИЈСКИ  СПОМЕНИЦИ

Историјски споменици: манастири, цркве, споменици историјске вредности, неки под заштитом државе, нијесу ријеткост на нашем подручју. Дуго година изложени похари и уништењу, у неким су сачувани историјски записи о догађајима. Посебан значај манастира и цркава је у ослободилачком дјеловању, као центара отпора и окупљања народа током ослободилачких ратова и устанака. Многи историјски споменици су током ратова пустошени, оштећени и потпуно разорени. Најзначајнији сачувани историјски споменик је

ПИВСКИ МАНАСТИР, грађен је 1573. до 1586. године на старом црквишту, у кањону ријеке Пиве код мјеста Плужина. Живописан почетком 17 вијека на 1260 квадратних метара фресака изузетне умјетничке вриједности. Са богатом манастирском ризницом икона, рукописа и драгоценим црквеним инвентаром. Измјештен је на нову локацију због изградње бране за хидроелектрану. (19-284).

МАНАСТИР АРХАНЂЕЛУ МИХАИЛУ саграђен у 14. вијеку на заравни у кањону ријеке Таре. Рушен, био је живописан. Обновљен је у новије вријеме.

МАНАСТИР ПОДМАЛИНСКО, саграђен у 13. вијеку испод села Малинска када и манастир Морача. Ту је и гроб Мирка Алексића.

МАНАСТИР БИЈЕЛА, из 18. вијека.

ЦРКВЕ У ЖАБЉАКУ и КРШУ подигнуте 1870. г. у част побједе Дробњака над Турцима у бици на Шаранцима 1862. године,

ЦРКВА У ПЕТНИЦИ из 13. вијека,

МАНАСТИР ЗАГРАЂЕ и један број цркава у селима: Новаковићима, у Ораху, Пишчу, Црквичком Пољу, Кнежевићима, Никовићима, Плужинама. У Тепцима, Врелима и друге.

ПИЛИТОР средњевјековни град из XIV вијека, одакле се обезбеђивао пријелаз каравана из Дубровника преко Таре. Помиње га предање и народна пјесма - Женидба Краља Вукашина - по којој је овдје живио Војвода Момчило.

РИМСКИ МОСТ на Буковици дуг 16, широк 4 метра.

ОСТАЦИ старог Града Херцега Стјепана.

ГРОБ ГАВРИЛА ШИБАЛИЋА у селу Питоминама код Жабљака. Предводио је Дробњаке у Карађорђевом устанку 1804. године.

МЉЕТИЧАК мјесто гдје је 1840. године погубљен злогласни Смаил-ага Ченгић.

КУЋА НОВИЦЕ ЦЕРОВИЋА у Тушињи са музејском збирком.

СТЕЋЦИ на Дурмитору са 27 средњевјековних некропола и 1021 стећак. Многи са украсима и натписима, налазе се у близини Жабљака, Шавника и Плужина.

СПОМЕНИК ПАЛИМ БОРЦИМА у Другом светском рату, подигнут 1963. године у знак сјећања на пале борце и жртве Фашистичког терора у Другом светском рату, њих 2.400, са рељефом и уписаним именима. Споменици из времена НОБ-а 1941. г. подигнути на значајним мјестима, Спомен плоча и Спомен обележје по селима (47-22 и 18).

НЕКОЛИКО  ЛЕГЕНДИ  ИЗ  ДУРМИТОРСКОГ  КРАЈА

Легенде су прастарог постанка и делимично се поклапају са митовима. Оне се окупљају око личности и догађаја из прошлости, светаца и мисионара. Тежња им је да се првобитни догађај или облик обаспе фиктивним садржајем, са фантазијом и емоционалном вредности. Та је тежња извор легенде и мита. Она је неисцрпан материјал и мотив књижевних инспирација. У нашем народу чувени су митови и легенде исплетене око личности и догађаја из наше историјске прошлости: О Косову, Цару Лазару, Мајки Јевросими, Марку Краљевићу, Војводи Момчилу и многим другима. (45 К.4-550).

Из нашег краја највише их је о Св. Сави, Марку Краљевићу, Војводи Момчилу. Дурмитор је историјско подручје интензивног исељавања и усељавања, сукоба, присуства историјских и других личности који су и оживљавали многе приче и митове.

Позната је Маркова стијена коју је расјекао у Буковичкој гори када је туда пролазио и сазнао да је пушка измишљена. Рече: "пушка наста, јунак неста", па љут пресјече стијену, а био је на путу за Пилитор, одакле му је мајка. Војвода Момчило је кажу, био крупан, снажан и храбар. Чувао је границу на Тари и контролисао прелаз преко ријеке. На Пилитору је саградио град. Имао је крилатога коња Јабучила. "Кад год хоће, пролећети може", каже народна пјесма. Краљ Вукашин се оженио његовом сестром Јевросимом, а не невјерном женом Момчиловом Видосавом. Добије два сина: Марка и Андријаша. "А Марко се метну на ујака, на ујака војводу Момчила."

И о коњу Јабучилу постоји легенда. У Вражјем језеру живио крилати коњ, који је опасивао кобиле, а после их ударао у слабину, да не остану суждребне. Опаше једну кобилу из ергеле војводе Момчила, али не успије да је удари у слабину, јер чобани кад га видеше нададоше дреку, те коњ побјеже у језеро. Кобила ождријеби крилатога коња Јабучила.

Неки локалитети око Пирлитора носе имена по браћи војводиној. Изнад Пилитора живио је брат му Балета, по њему оста Лалетин до. Један други брат - Балша, живио је на једној заравни која доби име Балашница. Локалитет Петровица доби назив по брату Петронију, а Левар Тара по Нефер Тари, како су звали војнике на стражи - нефери.

Марков вал је једна велика расјечена громада од врха до дна у кањону Таре испод села Богомоља. Легенда каже да је код села Врела расјечен један велики камен. Љут од умора, од далека пута, кад се помолио надомак Пилитору: "Сабљом оштром у кам ударио." Многа су мјеста са отисцима копита крилатога шарца. Кад једном стиже на стрмени Таре прелети преко Тепачке вале, заустави се изнад самих Тепаца и обазре се да види брдо одакле је скочио, па брду оста име "Обзир".

У Вражјем језеру живио ђаво - враг, који се ругао Св. Илији. Овај покуша да га убије, али чим муња сине враг бућне у језеро. Најпошље Св. Илија замоли једног путника да га из пушке убије, што овај и учини и тако смакну врага, а језеру оста име Вражје језеро.

Врх Дурмитора је Бобатов кук, али у народу се чешће чује Ћирова Пећина. Ћиро је био ловац на дивокозе, па са сином пође на врх Дурмитора. Посла сина да иза стијене нахајка дивокозе. Кроз маглу запуца и убије сина. Осветила му се, рекоше, вила - заштитница дивокоза.

На наваљивање момка, на крају му дјевојка рече, изнеси ме на врх Стожине (купаста громада планине 1905 м. н. в. М. П.) па ћу пристати на љубав. Момак једва дочека. Носећи је уз врлети Стожине толико се заморио да дјевојка више није имала потребе да се брани.

Дробњаци и Пивљани никако да се договоре докле им је граница пасишта на Пријеспи. Сјете се веле једне мудре бабе. Приста да им покаже границу, па у један опанак наспе пивске, а у други дробњачке земље. Раскорачи се на сред Пријеспе, метну камен на прса и закуне се у Бога и Свеце да једном ногом стоји на пивској, а другом на дробњачкој земљи. Повјероваше јој и ту закопају међу.

Пролазио Св. Сава испод Дурмитора. Један га сељак набиједи да је ставио нешто у коњске бисаге. Нападну га сељаци. Замало да страда на правди Бога. Св. Сава прекрсти штапом, позва воду да потопи село. Вода потече према планини куда неки побјегоше, тако наста Мало Језеро. Други побјегну према пољу, вода и њих стигне и подави. Тако наста Велико Црно језеро.

Пролазио туда Св. Сава са ђаконом, па сједоше да једу. Имали само љеба. "Како би са овим љебом пристао лук", рече ђакон. Св. Сава прекрсти штапом и никне лук. Мјесту оста име Луковица по којој и данас расте дивљи лук. На врх планине заморише се па ће ђакон: е да је мало воде - Св. Сава перкрсти штапом и потече вода из извора. Од тада се на врху планинског масива Савина кука зове Савина вода. И око те воде се плету легенде: да је љековита, бацају се новчићи у извор, испуњавају се жеље и др.

Обичај је у мјесту био да се о Илинудне (2. августа) иде на Савину воду, да се изађе прије сунца, умије том водом, баци новчић и да ће се жеља испунити. Али оста у народу узречица, на залудан одлазак једне дјевојке, којој се жеља није испунила да се уда, па ће рећи: "Мој залудни оду, на Савину Воду".

ВРХОВИ

Сл. 2 .

Панорама Дурмитора зими (Врхови Савин Кук и Међед)

Сл. 3.

У прољеће кад објужи и пукне Челина, Отока Црног Језера је испод самог Жабљака. (Савин Кук, Међед, Боботов Кук)

КАЊОНИ

Сл. 4.

Литице у кањону Таре окићене боровима.

Сл. 5.

Долина Буковице

ЈЕЗЕРА

Сл. 6.

- ПРИЗОР ЗА УЖИВАЊЕ -

Црно Језеро у позадини Жабљак.

Сл. 7.
Јабланово Језеро

СПОМЕНИЦИ

Сл. 8.

Споменик палим борцима Дурмиторског НОП одреда и жртвама фашистичког терора 1941-1945. године.

Сл. 9.

Стећак на Дурмитору.

ДУБЉЕВИЋИ  У  ПИВИ  И  ПРОШЛОСТИ

Дубљевићи у Пиви

Покретање породица из своје старе постојбине, из Зете у другој половини 16. вијека, пада у вријеме одмах послије пропасти српских држава и њиховог пада под турску власт. То је оно тешко вријеме када испред турске најезде узмичу многобројне српске породице, повлачећи се и напуштајући своја пребивалишта у питомим и жупним мјестима, склањају се у планинска и мање приступачна мјеста, даље од комуникација и путева - даље од туђина. Тада су, по предању које ћемо чути, дијелећи судбину оних који нијесу прихватили ислам, нити се мирили са новом туђинском влашћу, и наши преци напустили завичај. У крајевима које Турци покоравају настају убрзо побуне и отпор насиљу, па је лични живот и имовина све несигурнији и то је свакако утицало на сеобе. "Срби се - писао је Јован Цвијић о том периоду наших народа - из плодних рашких котлина и из Зетског приморја пењу у пределе динарског карста, а нарочито у Карсну Црну Гору и у високу Херцеговину, земље врло оскудних средстава за живот" (1-145).

О времену досељавања Поповића из старе Црне Горе и њиховој ранијој прошлости писао је, на основу прикупљених предања у породици и племену, историчар Андрија Лубурић. Писаних докумената, осим наведених, о томе нема а вјероватно их није ни било или су током дугог периода туђинске власти и они нестали. "О њиховој даљној старини - пише Лубурић о Поповићима - сазнао сам од њихових сродника у Пиви и Невесињу, да им је најдаља старина из Бара. Веле, тамо су били бројни и знатни. Презивали су се Поповићи. Кад Турци завладају Баром 1572. године, Поповићи избјегну у Црну Гору и привремено се населе у селу Дубу у Бјелицама и ту буду 12 година. Из непознатих ми узрока, преселе се у селу Дубљевиће у Невесиње. Ту се намноже и раздвоје на Томиће, Прстојевиће и Рњезе. У време четовања Баја Пивљанина (средином 17. вијека М. П.) потајно су хајдуковали и борачким Турцима чинили грдне штете. Због тога им ови једном ударе, многе побију, а неке разјуре. Тада двоје момчади ускоче у Пиву и населе се у месту званом Отар. Њихове потомке прозову Дубљевићима, по мјесту одакле су се ту доселили, а доцније се и њихово село назове Дубљевићи. Славе Ђурђиц (2-177). Према овом казивању у Дубу се до пред крај 16. вијека, а до средине 17. вијека у Невесињу селу Дубљевићи, па су се неки од њих отуда доселили у Пиву у данашње Дубљевиће. Село Дубљевићи са суседним селима Безује, Борковићи и Боћричје су на простору између Драгаљева и Пирног Дола.

На десној страни ријеке Комарнице у Пиви, између села Безуја и Борковића, на голети платоа Планине пивске налази се омање насеље Дубљевићи у коме живи истоимена породица. Насеље је добило име по породици Дубљевића, која се ту населила средином 18. вијека. "Село је сјеверно од Безуја и на надморској је висини од око 1420 метара, па је и кањон Комарнице ту дубљи, али насеље није тако непосредно над кањоном као Безује, већ је мало подаље на таласастом, али сасвим голом терену, испод Лисичије главе и брда Колијевке. Ни Дубљевићи немају живе воде, већ се служе кишницом и снијежницама. Село је веома растурено а катуни су им уздигнути (Дубљевића катуни). Тло није онаквог састава као Безује већ је више хумуса а мање камена, али је земља танка и неплодна, за пољопривреду неподобна. Дрветом за грађу снабдијевају се из Жупе а за огријев из бријега. Насеље је постало настањивањем у њему породице Дубљевића, по којој је и име добило, док се раније звало Отар"(3). Отар је заселак Борковића, на југу и мање су равнији од Борковића. Покривају у снијег. Дрва имају слабо.  Више села је Чипаљ Поље. Село је испод брда Колијевке до изнад ријеке Пиве. (Из бележака А. Лубурића) (Кут. И-46.)

И из Пиве, Дубљевићи се доста расељавају, па их има у Гацку, у Изгорима и Борчу, гдје се око 1868. године одселио Петар Дубљевић са три сина, а по једна породица се у новије вријеме населила у Сељанима и Доњим Брезнима (3). Почетком друге половине 19. вијека у Дубљевићима је седам домова и плаћали су порез од 848 гроша и 682 гроша низамије, што за тадашње прилике није било много. На самом почетку двадесетог вијека у селу има 23 дома, а пописом 1921. године у селу живи 174, и 1931. године 188 становника, док их 1961. године има 206 и око 30 кућа. У селу има и 7 кућа Полексића, пореклом су од Јоковића и нијесу род са Дубљевићима. Ови и наредни подаци о Дубљевићима преузимају се из наведеног дјела "Пива". У потрази за сношљивијим начином живота Дубљевића има у Никшићу, а двије су се породице 1889. г. одселиле у Србију. Велики је одлив становништва Пиве, па и породице Дубљевића у потрази за запошљењем и зарадом послије другог свјетског рата. У периоду од 1945. до 1967. године одселила су се 62 члана (41 мушки и 21 женски члан), са следећом динамиком по годинама: до 1950. год. одселило се 13, од 1951. до 1960. г. - 25, и до 1967. г. - 24 члана. Највише их се одселило у Никшић - 40, у остала мјеста у Црној Гори - 5, у Босну и Херцеговину - 10, и у Србију - 7 чланова. Наведени су и разлози исељавања: због запошљавања - 5, службеника - 9, школовање - 17 и други разлози - 31 члан домаћинства (3).

У прошлости један од Дубљевића, Васо је учесник састанка виђенијих пивских првака код Новице Церовића, децембра 1857. године на Дужима - Дробњак, гдје се одлучивало о дизању устанка и пребацивању устаника у Пиву. Учествују и у народно-ослободилачком рату 1941-1945. године, у коме њих четворица полажу и своје животе. На Лековини је погинуо Жарко Дубљевић 1944. г. а у саставу 7. омладинске бригаде погинули су: Радојица Јовов 1944. године код Сјенице, Бошко Неђељков 18. IV 1944. г. у Горњем Пољу код Никшића и Миливоје Спасојев 14. X 1944. год. у Дебовићима код Сјенице. Као жртве фашистичког терора у овом рату пало је и двоје Дубљевића (3). Да освежимо ове суморне реченице поменућемо познату интерпретаторку народних пјесама Зору Дубљевић (40-93)

Стеван Дубљевић у Тепцима

Дубљевићи су се доселили у Тепце, племе Дробњак, око 1775. године из села Дубљевића у Пиви. Први је дошао поп Стеван Дубљевић у парохију у Тепцима и ту се са породицом коју је довео, настанио. "Прича се да је довео седам чељади међу којима и сина Милутина. Њега је доцније запопио. Милутин је имао синове: Гаврила, Мијаила, Луку, Алексу, Павла, Петра и Лазара. Гаврило се родио, како рачунају његови потомци, око 1790. године. Учио је школу у морачком манастиру.* По попу Стевану прозову се Поповићи (2-177). И у поменутом раду "Пива" пише да су Поповићи у Језерима (Тепца и Нинковићи) од попа Милутина Дубљевића. Јелена Шаулић је у листу "Република" (1. 03. 1955. г.) писала: ..."да је у селу Тепцима, граничном мјесту на ријеци Тари живјела угледна породица Дубљевића. По предању које се сачувало у породици, они су око 1520. године побјегли испред Турака из Бара у Цуце, па одатле прешли у Невесиње. Један део дошао је у Пиву, а од њих су неки касније прешли у Тепца. У једној народној пјесми помиње се један од ових Дубљевића из Тепаца, поп Милутин, као организатор у борби против Турака"(9).

Сама предања како видимо не досежу даље од почетка 16. вијека, а и каснија су несигурна, завијена у таму минулих времена, не допиру у дубоку прошлост. У недостатку архивских докумената то је једини извор сазнања о животу у прошлости. Највише су та предања везана за сукобе са Турцима и као по правилу повољнија су у исходу за нашу страну. Ево једног предања из живота у Невесињу. У једном сукобу са тамошњим Турцима Поповићи убију десетак Турака и у току ноћи умакну са мјеста догађаја. Ујутру Турци преброје своје погинуле, па кад виђоше колико их је током ноћи обезглављено повикаше: "Ови ноћас попржише." По томе оста име томе мјесту које се и данас зове Пржиште. Једно друго предање, али из скоријег времена, говори о разлозима одласка попа Стевана из Пиве. У једном нападу на Турке у Горанску, који је организовао поп Стеван, али како кажу без виднијег успјеха, Турци уграбе попов штап. Поп у томе видје лош знак по себе па ће рећи: "Мене више вође нема опстанка, пошто ми овај пут уграбише штап, сјутра ће главу." Турци су наводно знали да је поп окупио Србе за напад, па су вребали прилику да му се освете. Сазнавши за ово Стеван се реши да са породицом бјежи из Пиве. По једном предању, које се чује у Дубљевићима Поп Стеван је умиривао завађене Дубљевиће са једним суседним братством. Како та мисија умиривања крви није успјела, убрзала је одлуку о његовом сељењу из Дубљевића. Наиме, за вријеме тих разговора кришом је додата пушка дјетету од 12 година које уби једног Дубљевића.

Ова два догађаја као разлози напуштања села Дубљевића, по свој прилици су била, истодобно и убрзала су попову решеност да се сели. Тако он по цичи зими дође у Тепца. Намераво је да иде за Морачу да се повеже са тамошњим ускоцима. Тепца су већ тада парохија са саграђеном дрвеном црквом подигнутом с краја 18. вијека, судећи по времену када је добијена сагласност за њену изградњу. У њој је служио мјештанин поп Тута Бадњар. Топоним једне мале заравни у Смољанима - Гувно попа Туте и данас подсјећа на то вријеме. Стеван је био писмен за тадашње прилике, па су Тепчани гледали да га свакако задрже у својој средини. Попови су иначе били једини писмени људи у мјесту па увиђајући потребу за писменошћу, Тепчани му обећају дати земљу и у селу и на брду, тако да преко свог имања може доћи до воде, горе и млина. Свештена лица су имала и просветитељску улогу, били су више секуларни, него сакрални посленици, учествовали су у сукобима са Турцима (иако вјера не допушта убиство свештеном лицу), и били духовне вође устаника. Подијелише са њим што су имали "У умини и у планини, и точило и мочило, и трн и грм и змију у трну". 

Поп Стеван се настани у Тепцима и од тада па за наредних 120 година, свештеници у тепачкој цркви су његови потомци. Али га Турци ни овдје не оставе на миру, него пођу да му се освете. Кад су изашли на Штуоц на помол Тепаца, виђоше да су Тепца у великој урвини и дубоко у бријегу гдје се може стићи само једном козјом стазом, не смједну сићи. Али зло ће свакако учинити, па окрену на Босаче, гдје је напамет тада са стоком боравио Стеванов рођак, неки кажу да му је то био брат. Турци га изненаде и стоку му плијене. Глас брзо стигне у Тепца, и њих тридесетак пресретну Турке на Штуоцу. У пушкарању је погинуло неколико Турака међу њима и њихов старешина Омер. Мраморје на Штуоцу је мјесто гдје отмичари остадоше, а у непосредној близини је и бездан који се и данас зове Омерова Јама. Уклета јаметина ће и касније прихваћати освајаче.

Шта је на крају било са попом Стеваном? У близини Калиновика живјела је његова кћер, па је пошао да је види. Путовао је преко Таслиxе (Пљеваља). Добије дозволу од турских власти, али је морао завити чалму и коња по турски оседлати. Тако опремљен он сербез крене у Босну. На путу му је зла срећа. Убијен је из засједе. Нађоше код "хоxе" крст и друге знаке свештеника, видевши да су убили попа сахране га на коси која се и сад зове Стеванов гроб. Много касније неки наши знајући за овај догађај причали су кад су војску служили да су наилазили на мјесто које се у том крају тако зове.

Прилажемо скицу кретања наших на бази постојећег сазнања, уз напомену да је било расељавање и у другим правцима.

Сл. 10. СТЕВАН ДУБЉЕВИЋ

Прибл. рођен 1720.

(Према историјским записима и народном предању)

Рад сликара Ранка Крстајића

ТЕПЦА

Географски положај

Село Тепца, у које се 1775. године доселио поп Стеван Дубљевић, налази се у великом проширењу кањона ријеке Таре, са њене лијеве стране и удаљено 7,5 км од Жабљака у правцу северозапада. Идући путем удаљеност је знатно дужа, јер због велике висинске разлике пут много кривуда низ кањон. Жабљак је на надморској висини 1450 м, а висина ријеке Таре у Тепцима је 538 м. Село је на просечној висини 800 м, најниже куће су на Коњском брду, док су оне под Ођом на надморској висни већој за 600 метара. Овдје се срећу најразноврснији облици рељефа. Мјесто је испресјецано потоцима, урвинама, увалама, долинама, али и са главицама, заравнима, благим падинама и подовима погодним за обрађивање. Са Провале Дебели поток тече у Тару и дијели село на приближно два једнака дијела. На десној страни су Смољани, Лубетке, Прапратница, Ниновина, Ељени до, Војводин до..., а на лијевој Домућевина, Поток, Возници, Шопаловина, Пољана, Бејовина, Башин до, Повртак... У селу има десетак извора из којих се домаћинства снабдијевају водом за пиће и поје стоку. Вода из јачих извора је изведена дрвеном соларком низ коју тече, а од слабије "жице" вода ће се начекати у плитко закопаним бунарима. Већи извори су: Велики Поток, Точак, Трновац, Дебеле букве (Бјелила), Смољански извор, Доња ниновина, Водице, Стружица, Језерац, Дилова чесма, Чабрица, Млински поток.

У врлетима и стијенама кањона налазе се бројне пећине. У њима су каснијих јесењих дана чобани налазили склониште за себе и своја стада оваца и коза која су ту и ноћивала. Пећине су за вријеме ратова служиле као збјегови, у којима се склањао народ и стока испред наиласка стране војске. У њима су за вријеме II светског рата налазили склониште и илегални радници. Познате су: Водена пећина, испод Ограђение је Велико и Мало дјатло, Премукућа, Свињарица, Мијаилова козила, Раздеље, Клун, Милинице, Томина врела и друге.

Северном страном села тече Тара, која на том дијелу тока има средњу надморску висину 530 метара. Са источне стране села је дубоки кањон ове ријеке, узводно ненасељен до села Левера, које је удаљено двадесетак километара. Због стрмих и стјеновитих обала бријега (тако мјештани кажу за кањон) десна обала ријеке у овом дијелу тока је ненасељена, али је припадала Тепачком удуту и само су је Тепчани користили за испашу, сјечу лисника и дрва. Са истока је граничила Бегановом усови, па брдом како камен ваља, до Дервиш липове косе. У проширењима и лукама бријег је обрастао шумом, али је и са литицама, стијенама, усовима и точилима. Поред велике дубине (то је најдубљи кањон у Европи) за кањон је карактеристична ширина у проширењима и то код Левера 4, а код Тепаца 5 км, док су у дужем току између ових проширења, сужавања, што стране кањона чини врло стрмим, а на мјестима су то објешене литице: Љуте косе, Бадњина, Драшка усов и друге.

Многи топоними у Тепцима и околини имају називе по погинулим или убијеним Турцима, као: Башин до, Асанова усов, Беганова усов, Беганов камен, Омерова јама, Грданова плоча, Дервиш Липова Коса и друге.

Са јужне стране села уздиже се Ћуровац 1625 м, са врхом на самој ивици кањона, чија је ту дубина 1087 м као и Кук висине 1615 м. Мали Штулац (1953 м) је југозападно од Тепаца, са врхом нешто удаљенијим од ивице кањона, као и Велики Штулац висине 2103 метра. Од правца Жабљака прилаз селу је путем преко Надгорја и Ође одакле пуца поглед на Тепачку валу, Бијеле усови и планину Љубишњу. До скоро је пут низ Ођу био само пјешачка стаза, куда се кљусе под товаром са муком ћерало. То је и најзначајнији пут у селу према коме гранају сви споредни сеоски путељци. Ипак је шири и безбеднији од пута преко Пријечца и са мањим је стрминама, па се туда прогонила товарна стока и говеда. Идући из Смољана уз Ођу оставиће се до 3 сата ода док се изађе на брдо, уз пут се одмарајући на почивалима. Доња и Горња почивала су на заравнима, гдје је на трупине намјештено брвно за сједње, а у близини почивала је и вода. Сада је низ Ођу направљен пут за моторна возила, па се у село стиже колима. 

Из правца Подгоре у Тепца се иде и Пријечцом, и низ Крстове силази у село. То је уска козја стаза, која кривуда стрмим дијелом бријега, обилује стрминама и окукама, а на појединим је мјестима, као што је прелазак преко Усови, ризична за стоку и пјешаке. Стаза је на мјестима подзиђивана, и закопавана на окукама, да би се њоме колико-толико безбедније и лакше кретало. Подгорани туда рађе иду, јер им је ближе него низ Ођу, уштеде 2-3 сата пута, па и коње туда проводе, придржавајући их за реп при преласку преко усови.

Из села Мала црна гора у Пиви, у Тепца се стиже стазом преко Лица, а са Ограђенице, села на висоравни испод Љубишње, путем којим се могла и крупна стока прогонити. На овом путу (на средокраћи) су Зивала, одакле су чобани и ријетки путници дозивали плутаре да их превезу на другу страну ријеке, јер моста на ријеци није било.

Клима и вегетација

Клима у Тепцима је мање оштра од оне у Језерима, па је и температура ваздуха зими виша од оне на "бру". Јесени су дуге и магловите а зима не обилује великим снежним падавинама и снијег се дуго не задржава. Прољећа су рана и кишовита а љета су топла и спарна. Б. Милојевић пише да је температура воде у Тари, с обзиром да воду добија од извора и врела, релативно ниска. У најтоплијем мјесецу августу температура је око 13 степени а годишње количине падавина су неједнако распоређене на вертикалној разуђености под великим су утицајем јужних вјетрова а расту са висином. У долинама падне до 1200 мм талога, на површи до 2500 мм, а на планинским гребенима до 3000 мм (4). Највише кише падне у прољеће и у јесењим мјесецима, а у периоду новембар - март пада снијег. Често се дешава да када у горњем селу пада снијег у доњем је киша, јер је велика висинска разлика, па тада у селу у једном дану имамо два годишња доба. Вертикална разуђеност је под различитим температурама, које варирају према висинама. Средња годишња температура у долини Таре креће се од +10 до +6 степени, на површини од +6 до +2, а на гребенима планина од +2 до -4 степена.

Распоред вегетације се издваја у два нивоа: нижи од 1000 м висине, гдје претежно расте јасен, граб, бреза, клијен, лијеска, глог, трн, липа, руика, дренак, зова... и виши гдје су претежно буква и храст, а на брду су бор, јела и срмча. Листопадно дрво се навише посебно губи, па је биљни свијет представљен четинарима. "Низводно с леве стране Таре у атару Тепаца лишћарски кат, представљен је грабом и лијеском, пење се од 960 м, а лишћарски кат представљен буквом допире до 1520 м. Изнад њега на Језерској површи четинари су једини представници шумске вегетације. Према Тепцима на десној страни Таре лишћари се пењу до 1300 м, док више настају четинари" (4-26).

Прошлост

Још прије доласка Словена у овим крајевима је живјело старо илирско племе Матаруге. Стари надгробни споменици у селу који подсећају на стећке, остаци старе згуре послије топљења неке руде, називи "Грчко гробље", указују на мјесто насељено у давној прошлости: Тумули - надгробне хумке древних Илира нађене су на многим мјестима у Дробњаку. То су и најстарији споменици на овим просторима. Нађени су у долини ријеке Таре у Леверима и у селу Тепцима код тепачке цркве. Нијесу позната археолошка испитивања који би указали на боравак тих древних људских скупина (19-72). Племе Кричи насељавају ове крајеве од 13. вијека. Њих су Дробњаци у борби за освајање катуна у 17. вијеку делом асимиловали, а једне уз велике борбе потиснули на десну обалу Таре (3-390). У вријеме владавине Турака овим крајевима, када туђинска власт не само да није пружала никакву сигурност животу породица, већ је, напротив, била симбол њеног уништења, тепачка увала благе климе, удаљена од путева, скровита, а по конфигурацији терена тешко приступачна, пружала је мјештанима, колико-толико сношљивије и безбедније услове живота. Отуда је доста реално претпоставити да је у Тепцима живота било од давнина. Лубурић је писао да су, по предањима које је сакупио, у Тепцима у 17. вијеку живјеле неке "баше", што се може довести у везу са топонимом у горњем селу - Башин до, гдје су живјели Голубовићи. У селу су тада живјеле и српске породице, помиње се неки Мато, који се на поступке баша и њихово злостављање, пожалио Бају Пивљанину. Овај тада (око 1653. г.) разури Тепца.

Име Тепаца доводи се у везу са његовим досељеницима из Трепче крај Никшића (С.А.Н. књ. 9.). Становништво се углавном бавило гајењем коза, па се због тога, према наведеном извору, овај крај звао Козила. Садашњи становници Тепаца су потомци племена Новљана које се почетком 17. вијека населило у Дробњак, као и потомци касније досељених породица из околних племена. "Новљанима се по предању звало једно српско племе, које се у доба досељавања Срба на Балкан доселило у Босну и привремено населило у околини Травника, а доцније прешло у Херцеговину и настанило на Бањској висоравни" (2-43). Новљани су живјели и у Међужваљу, где их Турци 1651. године разуре. После ове разуре Новљанин Стеван (звали су га Смољан) са своја два синовца, браћој Рајић, Рајком и Станишом, насели се у Тепца. Ова три Рајића поделе Тепца међусобно тако што Стојану припадне доњи, источни дио села Смољани, назван по његовом надимку, Рајко се насели на Бејовини, а Станиши припадне Поток. Од ова три Новљанина развиле су се тепачке породице и то: Од Смољана су Потураковићи, Бадњари, Xабасани и Јоловићи; од Рајка су Марићи, Голубовићи, Лаушевићи, Јововићи, ]етковићи и Вујичићи, а од Станише су Обрадовићи, Божовићи, Милићевићи и Петковићи (2-112). Касније ће се Милићевићи и Вујичићи населити у Нинковиће, а Божовићи у Подгору и Нинковиће. 

Осим Новљана у Тепцима живе и досељеничке породице које су ту дошле до краја 18. вијека: Дајовићи, Поповићи, Каљевићи, Стевовићи, Тошићи и Воиновићи. За све тепачке породице може се рећи да су се брзо намножавале, па је 1851. год. било 31 кућа, а већ 1901. године у селу је 99 кућа. Брзо нарастање становника стварало је у оскудним тепачким условима аграрну пренасељеност. Домаћинства се издвајају и селе да живе на "брду", где су иначе тепачки катуни - привремена станишта чобана. У прољеће почетком маја на катуне се јави стока, где се напаса, музе и купи мрс. Чобани су ноћивали у колибама, а стока је затварана у торове. 

Осим бављења стоком, крчили су и тријебили утрине, које су гнојили торовима, косили траву и скупљали сијено. Познато је да за стоком иде и рало, јер "гдје су овце ту је и берићет", па се сију планинска жита, кромпир и купус, што ствара услове боравка преко цијеле године, и катуни се постепено развијају у стална насеља данашњих тепачких села: Надгорја, Подгоре, Тепачког Поља и Нинковића.

Б. Ивановић је писао да најстарија и највећа насеља су у кањонима ријека, гдје је клима блага, повољније за живот, а земља квалитетнија и погоднија за обраду. Млађа насеља настала су из некадашњих катуна и она су на височијим мјестима, ближа планинама, које су пружале повољне услове за живот. Млађа насеља су настала из некадашњих катуна и она су била ближа планинама, која су пружала услове за боравак у њима цијеле године, а не само за вријеме сезоне, са развијеним сточарством. Дуго су домаћини користили оба насеља. (34-34).

Професор Милојевић пишући о насељима и кретању становништва Дурмитора, истиче да су најстарија насеља у проширењима кањонских долина, а на површима гдје су услови живота мање повољни, насеља су млађа и мања, настала из катуна, ближа планинама гдје се развија сточарство.

ПРИВРЕДНИ ЖИВОТ

Куће у селу су грађене од дрвета - брвнаре, са подизаном избом. Подигнуте су на заравнима, подовима или пристранцима гдје је земља за обрађивање најпогоднија. Село је растурено, груписане куће гдје је било могуће по братственим породицама. Негдје су куће прионуле уз стрме стране, а неке су изнад литица и точила. Село није безводно, како смо видели има велики број извора, па се чини да су куће у близини вода, што је значајно за домаћинства и стоке.

Кад се пође од Заборја, мјеста у селу гдје живи Вуксан Милутинов, па поред Вучје Алуге у близини су и Њивице. Ту је живио Раде Јованов са породицом. Изнад њихових кућа је узвишење Xабасансја Градина која доминира селом гдје живе породице Xабасана. Испод Њивица уз обалу Таре је Дубоки до, а источно је Водено брдо, гдје живе Дамјановићи и гдје се по предању налазила прва Тепачка црква а у близини Смољана је и Грчко Гробље. Сада се Тепачка црква налази у Црквеном Долу а у непосредној су близини зидине првих Поповића. Новица Милованов је имао кућу на Поповића Главици, гдје су сада Милошеви Потомци. У близини је Турско Гробље, настанак чији је у вези са предањем о Лазару Милутинову. До Поповића Главице је Понор гдје је кућа Гаврила Бадњара, у непосредној је близини и Побрњача гдје је кућа Милије Поповића. Ненасељени су Долови, Бара, Подосоњица, Зауглина Лединци и Кланци, а у близини је Смољански Извор. Изнад Побрњаче је Језерац гдје је кућа Гојка Станишина. На коњском Броду је кућа Николе Поповића. Ашани су живјели у Домућевини.

На средини села на Школској главици је Тепачка школа, једина зидана кућа у селу. Ту су куће Марића и Лаушевића, у близини је Ђулина чесма. Одавде у правцу Жабљака су Љубетке, Прапратница, Локвице и Петковића Градина у којим мјестима живе Лаушевићи, Шарићи и Петковићи, Јововићи су на Возницима. Код извора Стружнице на Скоку и Странама живе Обрадовићи, а њихове куће су испод Лица на Бејовини и Грашишту, у комшилуку са Xепинама.

Повише њих испод Лица је Башин до, гдје је рођена моја мајка Милана, гдје је живио њен отац угледни тепачки мјештанин Милета Голубовић.

На Ељеном, Долу је остала само зидина Душана Поповића. Јововићи и штруци су на мјесту звани Точак а у близини је Источни Извор. Испод Одје у врху села су куће Недјељка, Брола и Милана Поповића у суседству са Марићима и Обрадовићима.

Највећи део ових података добио сам од Милутина Вуксанова, па се и овом приликом захваљујем.

Клима, падавине и земљиште условљавају узгој већег броја жупских култура. Успијевају стрна жита и више, врста воћа и поврћа. Подови и блаже стране погодне за обрађивање, засијане су житима, као и пристранци гдје је тло оцједито и суво, а кукурузом и поврћем (кромпир, купус и пасуљ) заравни и долови гдје је влажност земље већа. Има заравни и блажих страна које су заливађене или засађене шљивом. Стране неподобне за обраду зарасле су у заосталу лишћарску шуму. Од житарица добро рађају: пшеница, јечам, кукуруз, раж, хељда, овас, а успијева: конопља, просо и дуван. Од поврћа су најзаступљенији кромпир, купус, лук, спанаћ, боранија, пасуљ, репа, блитва, шаргарепа. Шумских плодова такође има и то: љешника, кестена, дрењина, трњина, глогиња, шипурака, затим јагода, купина, малина, боровнице, рибизле, а од трава сријемуша, коприва, дјетелина, луковача и др.

Поред бављења земљорадњом развијено је сточарство и том врстом привређивања бавили су се претежно најранији становници, док се нијесу развиле пољопривредне културе. Најбројније су козе. Већа задружна домаћинства као Рада Јованова имала су по 150 коза, десетак говеди, неколико коња. Козе пасу у бријегу, а преко зиме се прихрањују лисницама црног и бијелог јасена и храста.

Бистра, брха и хладна Тара увијек је била богата пастрмком, младицом, липљаном, мреном и клијеном. Али мјестимично приступачна и стрме обале ријеке умањивале су интерес за риболовом, па је и то вјероватно, утицало на богатство рибе у њој.

Од воћа у Тепцима рађа: шљива, јабука, крушка, орах, трешња, али није прерађивано, већ се претежно користило сирово. Сушени су ораси низањем у гротуље по сто комада, и крушке располовљене и низане у вијенце и сушене. Крушке су остављане у слами да "угњиле" па су их јели преко зиме.

На Дебелом потоку Тепчани су подизали поточаре у којима се мљело жито. То су редовнички млинови изграђени заједничким радом и средствима од стране више домаћинстава, па је по том основу свако домаћинство по утврђеном реду стицало право мељаве, за разлику од ујменичког млина, кога изграђује појединац - власник и за мељаву жита узима ујам. Ред у млину траје два чела (дан и ноћ) и за то вријеме редовник нема право мљети другоме за ујам, а дужан је чувати млин и инвентар. Ако се домаћинство подијели на два домаћинства, имају право на полуред. Право на ред у млину се могло отуђивати и продавати, као и друга имовина. То се види из уговора (Д-9) којег је Новица Милованов склопио са извесним Топаловићем о куповини полуреда у млину у селу Врелима. Своје редовничке млинове имали су Обрадовићи, Бадњар, Поповићи, Петковићи, Марићи и Голубовићи.

Са Обрадовићима удионичари су: Јововићи, Xепине и Штруци; са Марићима су Ћетковићи и Лаушевићи а са Бадњарима су мљели Xабасани, Каљевићи и Јоловићи.

Жито се из врећа сипало у оканце, одакле је кроз отвор уз помоћ чектала зрно навирало и падало у око горњака, око кога је дрвени околиш, који брашно усмјерава у отвор мучница.

Црква у Тепцима и живот  њених свештеника

Прве податке о подизању цркве у Тепцима нашли смо у дјелу А. Лубурића, које је већ цитирано. Ту се каже да је тепачки кнез Петко Нинковић (родоначелник Петковића М.П.) 1780. године добио одобрење од тадашњих власти, да се у селу Тепцима може подићи црква. Била је дрвена, али нема података када је тачно подигнута. Вјероватно убрзо после одобрења, које се не поклапа са годином када је Стеван Дубqевић дошао у Тепца па су га Тепци задржали ради службе у цркви. Много касније ће на мјесто дотрајале трошне брвнаре, на истом мјесту у селу, бити подигнута црква зидана од тесаног камена. Са школом на Ладави то су једине двије зграде у селу зидане од камена. Према натпису на своду изнад врата и плочи са записом, зидана је 1897. године. Зидана је квалитетно и у зидовима нема појаве никаквих пукотина. Кров је дрвени на двије воде, са полукуполом изнад олтара, дотрајао је и прокишњава, па се средином свода испод кровне конструкције, цијелом дужином цркве појавила напрслина. Правоугаона црква у основи 6 х 10 м. је са полукружном олтарском апсидом. Са стране, на дужим зидовима је по један прозор, с горње стране засвођен и са унакрст узиданим металним решеткама.

Изнад врата са западне стране је зидани звоник, испод кога је на зиду цркве, на розетни рељефни украс и уграђена камена плоча са уклесаним записом:

ОВИ  КРАМ  СВ. НИКОЛЕ ЗА ВЛДЕ ЊЕГОВОГ

ВЕЛИЧАНСТВА КЊАЗА НИКОЛЕ П. ОПШТИНА

ТЕПАЧКА ПОДИЖЕ ДОМА]ИНА С  ПОМОЋИ

СЛАТИНЕ И ОГРАЂЕНИЦЕ

ПРВА ШИЛА ОД ДРВЕТА. 1897. г.

Унутрашњост цркве је малтерисана и окречена и нема трагова фресака, а на иконостасу из 1905. године је 9 икона у горњем и 8 икона у доњем реду. На зидовима је само једна урамљена и застакљена икона са посветом:

ОВУ ИКОНУ ПРИЛАЖЕ ЂУКА М. ОБРАДОВИЋ КРАМУ

СВЕТОГ НИКОЛЕ ЗА ДУШУ СВОМЕ СИНУ БОШКУ.

(Бошко је умро 1934. г. М.П.)

Дародаваца у приложеном инвентару је било и касније. На замењеним двокрилним дрвеним вратима у дуборезу пише:

"ВРАТА ПРИЛОЖИ ПЕТАР СТЕВОВИЋ".

Сачувано је и неколико књига на старословенском језику штампане у Москви (Псалтир, Часловац, Октоих...) као и запис попа Стевана Милованова из 1891. године, на једној од ових књига.

Црква је подигнута на узвишици у доњем селу, па се види са свих страна. Око цркве је сеоско гробље, са мермерним споменицима из новијег времена. Стари непознати гробови су заравњени или су временом зарасли. Уз сами зид цркве су накривљена зубом времена нагрижена и без трага било каквих написа, и обрасли маховином и лишајима, два камена крста. Мјештани та два гроба нијесу заравнили, већ их оставише, верујући да ту почивају кости свештеника некадашње Тепачке парохије, Милутина и сина му попа Гаврила Поповића.

До ослобођења од Турака, црква је била једино мјесто ширења националне свијести и буђења идеја за слободом, као и једино мјесто писмености. Морална снага којом је црква надахњивала поробљени народ била је одлучујућа у годинама устанака и буна.

За вријеме Турско, како кажу мјештани црква није паљена, али су је Аустроугари 1917. године опљачкали. Тада су звоно црквено однијели. Црква звоник није имала, па је звоно висило на храсту. Тада су и сви бакарни судови из села одузети. За бакарни котлић се тада могла глава изгубити. Тако су Бечлије, звона са сиромашних хришћанских богомоља претапали у топовску ђулад. Црква је имала и два барјака (поклони наших исељеника из Америке), који су о Јованудне, ношени кроз село, али су и они током другог свјетског рата нестали.

У оскудним за живот условима, на сиромашној парохији, под сталним притиском и присмотром турских власти и опасности којима су се излагали због сталних веза са Цетињем, Тепачка црква није могла пружити бог зна какве услове живота својим свештеницима. Сама је оскудијевала и у најнужнијем инвентару и књигама, због недостатка средстава за набавку. Како су свештена лица живјела у Тепцима нисмо нигде нашли забиљежено ни записано а о животу свештеника у то вријеме у Црној Гори писао је Вук и В. Медаковић. Описујући њихов тадашњи живот и услове у којима су радили, Н. Медаковић пише да се Црногорски свештеник ни у чему не разликује од осталих Црногораца. Носи одијело као он, паше оружје, брије браду... Када пође у цркву да служи, он иде под оружјем. Скида га једино када служи литурђију, али чим је заврши, одмах га поново паше. Обрађивали су земљу и све сељачке послове радили. Ишли у чете и све бојеве са Турцима. На тај је начин извршавао дужност, како духовну као свештеника, тако и људску и патриотску као ратник - борац. (5). Оскудијевали су не само у одећи, него и у црквеним и, другим књигама. Многе цркве имају само најосновније: Јеванђеље, псалтир, Часловац. Других школа није ни било, нити учитеља сем свештеника. Црква је, каже, учила младост у љубави, вјери и љубави истине и подстицала је духове на одбрану вјере, живота и саме слободе. У великој немаштини и оскудици, у циљу прехране себе и породице, нијесу се либили никакве послове обављати. Вук наводи примјер, да је дијете питало попа, кад га је видјело да чува говеда: "Попо, зар и ти чуваш говеда?" А поп му одговори: "Е мој синко, па још да су моја" (6-220). Попови су вршили све црквене обреде: Крштење, вјенчање, прекаде о славама и друге.

Прије рукоположења за свештеника поп је морао бити ожењен и могао се женити само једном. Приходи од богослужења су минимални и од њих се није могло живјети, па су морали радити и друге пољопривредне послове ради прехране. Неки су попови пише Вук, свјетовне старешине, али се сви рачунају у главаре (6-324).

Напомињемо да је у новије вријеме, црква у Тепцима, на иницијативу Гојка Станишина и Тепчана, обновљена. Тим поводом је на дан завршетка обнове, са мјештанима у Тепцима код цркве био и Митрополит Црногорско-приморски Никанор.

МИЛУТИН СТЕВАНОВ ПОПОВИЋ

(1775. - 1830.)

Послије смрти оца му Стевана Дубљевића, свештеник у Тепачкој парохији је Милутин. Слали су га у манастир Добриловину (х) да "изучи за попа". У Расови се оженио са Маром Шљиванчанин из Шљиванака. Неожењен се не би ни могао запопити. Са Маром је имао седам синова и најзаслужнији су за њихово бројно потомство. Учествовао је у бици са Турцима на Кљајића Лијесци код Бијелог Поља. Одржава присне везе са ускоцима, морачким хајдуцима и попом Милутином Церовићем. (хх) Није дуго живио, око 55 година, а умро је како се прича, од куге. Једне ноћи код њега је заноћио један затарац (ххх) који се про ноћ мучио, а изјутра га нађу мртва. Разболи се и поп Милутин и још много народа у селу, те сви, веле, на пречац помријеше. Предање о учешћу у бојевима није могло бити проверено, па се прихвата са резервом.

ГАВРИЛО МИЛУТИНОВ ПОПОВИЋ

(Прибл. 1800. - 1880.)

Следећи традицију у породици аманет, најстарији син Милутинов Гаврило, учио се писмености и служби у цркви у Морачком манастиру. Запопио се и пређ крај очева живота је на служби у цркви у Тепцима. Актом Владичине канцеларије од 1825. године, поп Гаврило је постављен на парохију у села Тепца, Нинковићи, Јакшићи, да по закону "совершује" свих седам црквених тајни (х). У овом акту Гаврило још носи презиме - Дубљевић. У овом акту се даље каже: "Дасмо благословеном попу Гаврилу Дубљевићу да вам попује и закон совершује и свих седам тајни црквених". Уједно се одређује и цијена ових свештеничких услуга и утврђује њихова висина у грошима, па се моли хришћанство да прихвати Владичину молбу. Писмо је овјерено печатом на коме је двоглави орао и 1822. година (Д-26).

Гаврило борави на Цетињу када је потписао чувену Одлуку духовних поглавара Црне Горе о "потвежденију" тестаменту Митрополита Петра I у коме је између осталог, одредио СИНА ЈЕДНОГ ОД СВОЈЕ БРАЋЕ КОМЕ ЈЕ ТАДА БИЛО ЈЕДВА 18 ГОДИНА ... (...РАДА ТОМОВА.) 

Ја поп ГАВРИЛО ПОПОВИЋ потпишујем како горе. (27-25).

Десет година након Гавриловог постављења за свештеника у Тепачкој парохији, буде 1835. године, на Захтев Митрополије, постављен за свештеника у Дробњачком кадилуку за села: Тепца, Подгора, Јакшићи, Нинковићи, Шумановац, па се на сличан начин утврђује право и обавеза свештеника у вршењу црквених обреда. Утврђује се цијена у грошима за вјенчавање, опојање мртвих, свећење водице, као и обавеза према црквеним властима. (Д-27). 

Гаврило је имао јединог сина Милована и њега је спремао за свештенички чин, шаљући га у морачки манастир. Због каснијих догађаја око његове женидбе, о чему ћемо писати касније, он се није запопио и ако за то нијесу постојале сметње од стране црквених власти.

За вријеме боравка у Морачком манастиру, Милован је упознао дјевојку, своју будућу жену Божану, кћер Секуле Церовића из Тушиње. Гаврило је испросио у Церовића Божану за свога сина Милована, али је убрзо након тога дошло до њене отмице од стране морачких хајдука. Отмице дјевојака тада су биле доста честе, а најчешћи отмичари су хајдуци, ударајући на куће или одводећи дјевојку од стоке. Божана ће касније у "домовини" својој снаји Санди Ноловој причати о томе догађају, па га по том предању и бележимо.

Била је у Тушињи код оваца, када су наишли хајдуци, без коња, али наоружани. Двојица су је докопали за руке и на силу повели са собом. Вриштала је и отимала се, тако да су јој рукави од одјеће били одбучени. Довели су је у цркву Морачког манастира и захтевали од попа да је одмах вјенчају са једним од хајдука, кога она није познавала. Сва уплакана и у дроњцима, преклињала је попа да је не вјенчава на силу, али под смртном претњом хајдука, поп је извршио обред вјенчања. Тај поп је убрзо послије тога умро, стигла га веле, дјевојачка клетва.

Увече код младожење је пјесма, весеље и пиће, а она је вребала прилику да се искраде и побјегне. Видје свекрву да у кућу уноси дрва са ћепала, она се понуди да јој помогне. Нико од присутних није примјетио варку. Она искористи небудност и са ћепала неста у мрклој ноћи. Кад дође кући у Тушињу, мајка јој се препадне да за њом не стигну хајдуци и све их побију. Зато је одмах упуте код стрица Новице на Цетиње да се склони и да му се пожали.

За вријеме Турака, писао је Вук, и у Србији је било отмице дјевојака, када момку не дају прошену дјевојку или из других разлога. Он скупи неколико друга, па је од оваца, или кад на воду пође, ухвате и одведу па је на силу вјенчају. Хајдуци су и на куће ударали, па вежу родитеље док дјевојку не нађу и отму је. И у Црној Гори је било отмица, писао је Вук, које су често са проливеном крвљу. Било је случајева да се и жена од мужева отимају. (35-92)

О отмици Божаниној "Република" је у броју 487 од 1. марта 1955. године објавила чланак Јелене Шаулић под насловом:

КАКО ЈЕ ВЛАДИКА РАДЕ ДОНОСИО ОДЛУКЕ О ОТМИЦИ ДЈЕВОЈАКА

"...У Његошево вријеме у Тепцима је био свештеник син Милутинов Гаврило Поповић (презиме Дубљевићи заменили су презименом Поповић), јер је свака генерација њихове, породице давала по једног свештеника. Гаврило је имао сина Милована, који се такође спремао за свештенички чин. Отац му је испросио Божану, кћер Секуле Церовића из Тушиње. Ову једног дана уграбе од оваца хајдуци, на силу одведу у Морачу и вјенчају је за хајдука Настића. Она међутим, успије одмах по венчању да побегне и скоро трком дође на Цетиње свом стрицу Новици Церовићу, кога је по погибији Смаилагиној, Његош задржао на Цетињу. Новица исприча Његошу случај своје синовице. Овај затражи да дјевојка изаше пред њега и испита је све о догађају. Отмице су у то вријеме представљале још једно зло, поред крвних освета у Црној Гори. Осим тога и оне су, ако се нијесу завршавале помирењем, изазивале крвне освете.

Послије разговора са Његошом, Новица поручи попу Гаврилу и веренику синовице, Миловану, да дођу по њу на Цетиње, што ови и учине. Поп Гаврило је желео да им нешто написмено од Владике да може венчати и за свога сина девојку, која је већ једном вјенчана. Новица је Његоша подсећао на жељу попа Гаврила, те он напише писмо, које прилагођено савременом правопису гласи:

ОД  НАС ВЛАДИКЕ ПЕТРА ПЕТРОВИЋА И ПРАВИТЕЉСТВУЈУШЋЕГО СЕНАТА  ВИДАКУ  И  ПОПУ  ГАВРИЛУ  У  ТЕПЦА  ПОЗДРАВ!

Како ми је долазио Ваш брат и донио Ваше писмо за поради оне дјевојке Церовића, ја сам све разабрао што ми пишете, дјевојка је по закону и по правди божијој твоја, а за дјетића твога што си га научио, првом станем попити, поручићу да ми га доведеш, а и пријед сам ти овако исто писао. А и Ти сам знаш да на срамоту вјенчан бити не може нико, а за то знамо да је то вјенчање на срамоту било, стога се и не броји у ништа, зато што је на срамоту било. Ја опраштам и допуштам са благословом да се вјенчају и да то дијете свјашчеником буде.

И тако знадите и да сте здраво!

ЦЕТИЊЕ 10. јануара 1848. године 

Познато је да је Његош иако је био Владика, био верски толерантан и није се круто придржавао верских правила.

Средина у којој је живео Милован није била тако напредна као Владика и то је вероватно разлог што се он и поред спремања за свештенички чин и владичина обећања да ће га запопити, није запопио, него је био мелxис (од народа изабрани судија) при турском суду у Пљевљима, а доцније перјаник књаза Данила.

Хајдук Настић је желео да се освети супарнику Миловану Поповићу, коме се дјевојка послије извршене отмице вратила. Због тога је с познатим јунаком и харамбашом Јаковом Потураковићем о коме пјевају многе народне пјесме, дошао у Тепца. Из заседе је Настић опазио Милована и уперио на њега пушку. Јакову Потураковићу, који је био из Тепаца, жао је било Милована те викне Настићу да не пуца, јер је то неки Бадњар, који је врло сличан Миловану. Тако Милован срећно прође поред заседе. Харамбаша Потураковић оде до његове мајке и исприча јој шта се десило. Она га побратими, а Потураковић обећа да јој Настић неће ништа смети учинити сину догод он буде жив." (9-2)

Убрзо послије проласка Милована поред засједе, истим путем, наиђе на коњу човјек са мушким дјететом. Хајдук запуца, уби путника а дијете рани. Мјесто ове недужне погибије у Тепачкој шуми, гдје се спајају путеви из два правца из Тепаца, бележи камен станац - од тада назван Мијатов мрамор.

Милован је са хајдуком Потураковићем у чети Лазара Милутинова, учествовао у нападу на Турску посаду која се налазила у Селу Ограђеници. О томе Р. Крастајић пише: "У селу Ограђеници на десној страни ријеке Таре, Турци су имали једну караулу у којој је био бег Боришић, који су понекад ради сеира гађали и убијали по неког у Језерском селу Тепцима, на супротној обали Таре. Стога група Дробњака и Језераца, међу којима су били Јован Ружић и Божа Крастајић ударе на ту караулу те је спале, а бега Боришића и његове пандуре посијеку. (41-269)

Фотокопија писма Владике Рада попу Гаврилу

Фотокопија Документа од 26. октобра 1838. г. о постављењу попа Гаврила у Дробњачком кадилуку